~ПРВОБИТНА КУЛТУРА~

~Занати.~

Људи каменога доба познати су нам не толико по својим телесним посмртним остацима, колико по својим рукотворима, које смо напред у разним приликама помињали и који сведоче да су већ у оно доба разни занати били развијени.

Најстарији мајстор био је онај који је први камен о камен намерно ударио да би наручнију алатку добио. Његови су следбеници, које ударом, које притиском, глачањем и врћењем, произвели сав онај безброј разноврсних рукотвора од кремена што испуњавају преисториске музеје и који су врло често тако савршени да их данашњи вешти каменодељци надмашити не могу. Усавршавање овога заната ишло је у опште тако правилно да су се поједини ступњеви истога могли узети за основу деобе каменога доба на поједине периоде и епохе.

Најповољније градиво за камени алат и оружје, био је кремен, ради кога су понегде стални мајдани отварани и одржавани. Такви преисториски мајдани пронађени су и проучени у басену париском у Француској у коме има много доброга кремена. Око тих мајдана биле су велике радионице јер се кремен најбоље обрађује одмах пошто се из земље извади, док мајданску влагу још није изгубио. Од извађених кремених рипа одбијале би се, ударом или јаким притиском, танке окресине, које би се за тим дотеривале да послуже као ножеви, стругала, тестерице, копља, стреле итд (види приложене слике од 64 до 70). На овај начин остајала су све мања и мања једришта, од којих се повољне окресине нису могле више одбијати. Где кремена није било у близини, тамо би се он из подаљих познатих лежишта доносио. А где се није могао ни из даљине добављати, тек тамо би га људи замењивали другим каменом: опсидијаном, кварцитом итд.

[Слика: Сл. 64. – 1 представља кремени окресак каки Аустралијанци и данас граде и за миздраке употребљавају. – 2 и 3 представљају горњу и дољу страну кременога ножа нађенога у Јутланду. - – 4 представља једриште од кога су скресивана парчад за оруђа.]

[Слика: Сл 65. – Стругала од кремена: 1 и 2 од некадашњих поречана а 3 садашњих Ескимоса. – 1 представља изглед с горње грубо окресане а 2 изглед с доње равне стране стругала нађенога у дилувијалним слојевима код Абевила у Француској.]

[Слика: Сл. 66 Прва слика представља мач од кремена а друга овршак за копље. Оба су предмета изванредно лепо израђена и указују на велики ступањ каменодељске вештине.]

[Слика: Сл. 67. – На овој таблици насликана је на дну једна тестерица од кремена, а горе су три разне форме кремених стрелица. Најпростија је троугла стрелица, која се узицом притезала за држаље. Боље се углављивала стрелица, која је натраг засечена, а још боље стрелице које су имале нарочити језичац за углављиване. Овакове су стрелице нахођене како код преисториских народа у Европи, тако и код неких садашњих дивљака.]

[Слика: Сл. 68 – Тестерице из разних земаља. 1 из Беит-Сахура, близу Витлејема у Палестини. – 2 из Хачиман-Маура у Јапану – 3 из Винакура у Француској. 4 из Моседорфа у кантону Бернском – 5 и 7 из Данске. – 6 из Иролборга у Шведској.]

[Слика: Сл. 69. – Кесери и длета из разних земаља. – 1 кесер из Бијенског Језера, углављен у канију од ирвасова рога, а са овом у дрвено држаље. – 2 из Виборга у Финској. – 3 кесер са тространом оштрицом из Јаве. – 4 из Гренаде у Шпанији. – 5 из Киш-Ороша у Мађарској. – 6 из Мераме у Португалској. – 7 коштани кесер из околине Париза. - 8 алатка из Або-Бјорнебога у Финској; на једноме крају је кесер (8) а на другоме је (8а) изолучено длето. – 9 кесер из сојишта латрингенскога у Швајцарској. – 10 длето из Ниланда у Финској. – 11 из Данске. – 12 из Литавске.]

[Слика: Сл. 70. – Батови од камена, дрвета и од костију. – 1 је најпростији топуз од пробушена шљунка из Данске. – 2 је по ободу заоштрена плоча од кремена из околине Париза. – 3 четвероперац од јеленског рога, из тресетишта код Абевила. – 4 кремени наџак из колине Париза. – 5 наџак од јеленског рога. – 6 полутина од серпентинског наџака из Швајцарске. – 7 просек каменог бата на коме се види како је рупа за држаље с обе стране врћена али недовршена. – 8 кијак из сојишта код Робенхаузена. – 9 особена алатљика од пешчара којом су можда бушени камени батови; нађена у Данској. – 10 почетак израда каменог бата из Вангена код Констанца. – 11 бат са почетом рупом за држаље из тресетишта код Абевила. – 12 срце изврћено цевастим сврдлом из рупе каменога бата; и на њему се као на 7 познаје да је врћење почињато са обе стране, како би лакше ишло. – 13 камени бат почет да се буши цевчицом и песком; у средини рупе види се срце које би на крају рада испало из рупе као што је и 12. – 14 је, као и 8, дрвени кијак из Робенхаузена.]

Процес глачања камена доста је прост: за то је и онда служио песак и брусни камен, од кога је остало више примерака преисториских гладилица. Од глачаних камених алата, поменућемо секире, кесере, длета и батове (види слике на табли 69). Сви ови предмети, сем батова, били су просто у процеп и просеке углављивани, а на батовима су врћене ушице за држаље. Овај посао није био тако прост и лак као глачање спољашње површине. Песком су се, наравно, могле и рупе вртети, али је требало и неко вртило јер су оне ушице на батовима необично правилно избушене. То вртило могло је бити или пуно, од мека дрвета и јеленскога рога, или шупље, од говеђег рога, трске, зове итд. Меко вртило повољније је од чврстога, јер се у њега лакше утискивао песак којим се управо камен стругао и бушио а не самим вртилом. Да би се вртило што брже обртало, можда се је окретало лучном тетивом којом се могла и ватра у сувоме дрвету произвести. Врћењем песка помоћу шупљег вретена штедело се у снази и времену, што је код пошироких ушица од великога значаја, јер се ишупљивао само један танак прстен а средиште се није морало стругати (види 7, 11, 12 и 13 на табл. 70). Ова вештина већ је тако компликована да је многи писци стављају тек у доба бронзе. Међу тим сигурно је да су за њу знали неолићани који су многе глачане батове у велико употребљавали.

2. Обрада коштанога градива била је врло умешна већ у палеолитској периоди, тако да се за неко време после тога опажа мали назадак овога заната. Производи тога рада виде се на сликама које представљају оруђа за лов и риболов, командантске палице и предмете за украс.

3. Почетак грнчарскога заната ставља се обично у неолитско доба, али је могуће да су и неки палеолићани почињали већ градити судове од земље. Случајних подстицаја за проналазак ове вештине могло је бити разних и на више је места иста могла започети. Изгледа да су први земљани судови постали лепљењем блата око дрвена или рожна суда или око плетива каквог па сагоревањем ове основе. Први су судови канда само на сунцу сушени а за тим су у ватри печени и то само у пола, с поља. Први су судови само руком формисани а доцније тек пронађен је грнчарски точак. Први судови имају дно заокругљено, а равно је дно на познијим судовима. Разноврсних шара било је и на најстаријем земљаном посуђу.

4. За занат кожухарски могло би се, истина са натезањем, рећи, да почиње од онога дана од када су људи руно и друго крзно почели употребљавати да се њима утопле. За многе се крајеве зна да је то било у веку мустијерскоме, из кога су нам остала нарочита камена оруђа за обраду коже. Прво су камена стругала којима се кожа могла чистити од меса и сланине, а и од длаке ако би потребно било. Поред тога има шила за бушење рупа и кремених бичкија, за одсецање кајиша и опуте од коже. Људи каменога доба још нису умели кожу штавити како ваља, али није немогуће да су је бар језерци у води испод својих станова потапали. А да кожа кад се осуши не би постала тврда и ломила се, мазали су је мозгом и мождином из кичме и цевастих костију. И са тога су разлога лубање и шупље кости тако много наломљене по свима стаништима преисториских људи. Кожним кајишићима и опутом утезано је не само одело него су учвршћивани и кремени шиљци на миздраке, џилите и стреле. За овакве узице и утеге служиле су врло добро и жиле од ирваса и других животиња, а могла су послужити и црева њихова.

5. У неолитскоме добу људи се нису одевали само животињском одећом већ су уочили били влакнасте биљке од којих су ткиво за одећу почели справљати. Правој ткачкој вештини сигурно је претходила вештина котаричарска, асурџиска и ужарска, у опште вештина плетења. Конац је прво руком упредан па преплетан, па су парчета у веће комаде састављана. – За тим је пронађено вретено, прво просто па после са прешљеном. Најобичнија палица могла је послужити за преслицу, а примитивна гребена нађена су са осталим ткачким прибором у швајцарским сојиштима. Још нису нађени никакви остаци од разбоја, нити чункова, али нађене тканине тако су савршене као да су на разбоју и чунком изаткане. Рибарске су мреже може бити на ђерђеву плетене – Ткачи каменога доба употребљавали су лан, липову лику и дугачку длаку. Вуну још нису умели прести; то су научили тек њихови следбеници. Ни за конопљу још нису знали.

[Слика: Сл. 71. – 1 представља одломак котарице исплетене од прућа; – 2 је плетена рогожина; – 3 је мрежа а 4 пређа рибарска; – 5 је ланено платно; – 6 уже и узица; – 7 је агршак за вретено а 8 је вретено са таквим замајцем.]

6. И неимарски занат зачео се већ у првој каменој периоди. Истина је да људима из предледнога доба не требаше много крова над главом, да су могли ноћивати у шушњу, по дрвећу, и у заветрини. Истина је и то да су се људи за време леднога доба склонили били у пећине. Али је већ у палеолитско доба било људи, који су макар од лисника и прућа надстрешице и колибе градили. Један корак напред учинили су они, који се довише да своје плетере блатом ожбукају. – На високоме ступњу неимарске вештине стоје језерци који су своје брвнаре на шиповима подизали. А на највишем су, без сумње, зидари долмена и неолитских кула и градова.

7. Када тачно проценимо са колико су умешности и савршенства понеки преисториски рукотвори извршени, онда морамо доћи на мисао да је већ тада било неке поделе рада према специјалним способностима појединих раденика. Наравно да ту не можемо говорити о подели заната у смислу, у коме су ови у историским временима развијени; већ само у колико су у најпримитивнијој људској заједници могли бити тек започети. У осталом мисао о подели рада међ' људима каменога доба подупире прво и налазак радионица камених алатљика, као што су у Француској, за тим она швабенска станишта на којима су се преимућствено нашли у једнима остаци земљаног посуђа, у другима кремене стрелице, у трећима ткиво и плетиво итд. Вероватно је да су по овим местима боравиле разне занаџије, који су своје производе међусобно размењивали.

~Лов и риболов.~

1. И ако је вероватно да су најстарији људи имали хране и без лова, ипак су свагда убијали макар само оне зверке, које су им опасне биле. А када су окушали месо од убијених зверова, и видели да је добро, ловили су их и због хране. Трећи се разлог за лов јавио онда када је људима затребало животињско руно за одело.

Први ловачки прибор био је веома прост: дрвени кијак (сл. 70: 8 и 14) колац и прост заоштрен камен. Али је за то ловац морао бити необично хитар, снажан, хладнокрван и неустрашив. – Доцније, при крају палеолитске периоде ловци су се наоружали копљем, наџаком, оствама и мачем. А у неолитској периоди употребљују се већ у велико стреле и батови насађени на држаље.

Вероватно је да су се већ првобитни ловци довили крупне и опаке зверке у јаме намамити па их туна убијати, јер је опасно било са њима се у коштац хватати.

У последњој палеолитској епоси знали су већ и оружје отровати да би и лако рањену зверку за бежање онеспособили. Том циљу служили су они олучићи и зарабошке, што се по многим коштаним стрелама и оствама виде изолучени, и у које је стављана (сл. 72) отровна материја. Ова се материја справљала или од сока отровних гуја или од разних биљака као: једића, велебиља, кукуте, зубачице, љутића, бунике, бреберине и чемерике. Од ових трова погођена животиња морала се онесвестити, малаксати, вид и вољу изгубити и услед парализе мишића за кретање и дисање пасти и угушити се. Разуме се да су и ти ловци морали искусити који отрови трују цело тело и паштити се да што пре отроване делове исеку и од здравих одвоје.

[Слика: Сл. 72. Џилити, стреле и остве, од ирвасових рогова и костију; нађене у разним пећинама у Јужној Француској. – 1 прост шиљак са заоштреним задњим крајем да би се утврдио у процеп држаљин – 2 и 3 изглед две стране једног шиљка са олучићем у коме се по свој прилици отровна материја стављала. – 3 и 5 шиљци са процепом за држаље. – 4. пљошт шиљак за џилит. – 6 пљошта оства са обе стране зарезана и са рупом за канап. – 7 мала зупчаста стрелица. -. 9 шиљак за џилит; на горњем крају олучићи за отров, а на доњем зарезотине да би са чвршће углавио у држаље. – 10 задњи крај једног шиљка за џилит; на дну је клинаст и зарезан за углављивање у држаље, а по страни су изрезане слике коња у трку. – 11 џилит на дну зашиљен за увлаку, по страни браздама ишаран. – 12 оства са зупцима поред којих су олучићи за отров; крај јој је удешен за увлаку, којом се ово оружје могло џилитнути, и повез канапа, којим се погођена животиња могла задржати. – 13 и 14 остве са два реда зубаца и олучићима за отров.]

2. Врло разним фелама припадају животиње које су примитивни људи за своју исхрану ловили. У њихову јеловнику почасно је место заузимало месо од медведа, мамута, коња и носорога, па месо од тура, зубра, џиновскога јелена и ирваса, а најзад од дивокозе, козе, овце, дивљег вепра и домаће свиње. Али се нису либили ни од меса псећег, лисичјег и других мање апетитних животиња.

Вероватно су људи у почетку јели живо месо, па тек су га после, кад су ватром почели владати, почели пећи. Докле нису земљано посуђе пронашли загревали су воду метањем усијаног камења у дрвене и кожне судове. – Приморци су умели из морских алга и морске воде со извлачити, али се овај зачин могао понегде и из брдског сланика добављати па разносити као што су разношени и други неки предмети првобитне људске размене.

Главно асталско посуђе састојало се од кремених ножева. Кашике одељане од ирвасова рога беху врло ретке, служиле су поглавито за вађење масти из дугих, цевастих костију.

3. И риболов је по свој прилици исто тако давнашњи као што је лов; али рибарски алат обилат је тек у слојевима из магдаленске епохе. У неолитској периоди риболов се веома јако развио.

Палеолићани су ловили рибе правим коштаним удицама, зашиљеним на оба краја, а неолићани су пронашли савијену удицу и пређу са теговима и пловцима.

У неолитској периоди ловљене су за храну веома много и шкољке и то како морске тако и речне. Од морских шкољака најрадије су се јеле острице, којима се и мајмуни радо сладе, кад их таласи на обалу избаце.

Неке су шкољке узимане за украs већ у кватернерној периоди, а седефом су се китили неолићани. И за тај је циљ ваљало у води ловити, али никакав прибор за овај лов није био потребан.

~Пољопривреда.~

1. Прво је порекло пољопривреде још непознато. За њу нису канда знали ни прапоречани, ни пећинци, ни приморци. Она се јавља истом код швајцарских језераца, али од једном тако већ развијена, да се не може за примитивну сматрати. И одиста, швајцарски сојеничари гајили су и жита и варива и воће и ткачке биљке и стоку; па није вероватно да су се они сами од једном тако разноврсним радњама могли довити.

Земљорадњом су добијане разне врсте пшенице и јечма, грашак, сочиво, ситни боб и лан. За риљање земље служиле су велике камене секире, зашиљено кукасто дрво и јеленски рогови. Неки од ових предмета удешавани су као ралице а неки као мотике и пијуци. Од јеленскога рога са парошцима грађени су двозуби пијуци који су ушицом на држаље наглављивани (види напред слике прибора сојеничарскога).

Жита су грубо млевена у каменим жрвњевима, па је од млива грађен хлеб без квасца.

2. Воћарство је почело прибирањем дивљих јабука, крушака шљива, трњина, трешања, јагода, купина, дудиња, лешника, жира итд. Од овога је воћа јабука прва била облагорођена; то сведоче угљенисане крупне кришке њене, које су цепане да би се лакше могле осушити и за чување спремити. Вероватно је да су се неолићани сладили и вињагом јер је беше у дивљини, али не изгледа да су за вино знали. Напротив, мисли се да су правили неко алкохолско пиће од купина, чије су семке гомилама нахођене у сојиштима робенхаузенским.

3. Сточарство се морало развијати много спорије но друга занимања јер је овде човек имао да савлађује природне навике и ћуд животиња. Ирвасе, говеда и коње ловио је човек у почетку као дивљу зверад, па их је тек доцније више или мање могао припитомити.

У кватерним временима нису људи имали никаквих домаћих животиња, били су ловци и рибари али не и пастири.

Најстарије припитомљене животиње јесу пси, чијом су помоћу друге животиње припитомљаване. Њихови су остаци нађени у најстаријим неолитским слојевима. – Нешто доцније одомаћено је и свињче. – Вероватно је да су и коњи припитомљени у неолитској периоди, када је домаће говече већ врло распрострањено било. – Козе и овце припитомљене су у истим временима.

Ни једна тица није била припитомљена за време каменога доба.

Млечну стоку патили су људи од вајкада не само због укусна меса, него и због млека које су радо пили и од кога су за време робенхаузенско градили сир и масо.

~Пловидба и Трговина.~

1. Историја нам казује легенде о пловидби најстаријих народа а Преисторија тврди да су пловити умели и људи њенога домашаја. У Енглеској, Француској и Италији нађени су прости чунићи на дубини 20 и 30 м. испод корита садашњих река, а са њима камене секире којима су у деблу дубени, и кости мамутове, са којима су, по свој прилици, ови људски рукотвори сувремени. Ти би остаци, дакле, били из времена палеолитскога, кад о њима никакве сумње не би више било. Из доба неолитскога датирају оранице нађене у швајцарским сојиштима, на којима се познаје да су дубене не само секиром него и ватром. Неке су од ових по 15-16 м. дугачке и по читав метар широке, тако да је у њих могло стати по 30 људи. Све су у једноставном храстовоме деблу ижљебљене. Крајеви су им или просто зарубљени или зашиљени а кадшто и за држање и преношење удешени. Вероватно је да су и приморци имали бар оваквих лађица, јер су на њиховим буњиштима нађене љуштуре и кости од животиња које се лове на широкоме мору подалеко од обала.

Пре но што су се људи довили да жљебе чунове у великоме деблу, могли су се за какву кратку пловидбу послужити простим необрађеним шуљком од дрвета. Неколико шуљака повезаних једно уз друго могаху им дати пошироку плуту, дакле много подесније средство за прелаз преко река. Чун је већ много савршенији суд за пловидбу, и његова је израда захтевала више времена и вештине но просто брвно или плута.

2. И најстарији преисториски народи морали су производе једне земље разносити у друге земље, јер потребнога им градива није свугде у природи било. Прво пада у очи велико распрострањење кремених алатљика, а кремена нема баш близу сваке преисториске насеобине. Напред је већ помињато да се сада зна за више места где су биле праве фабрике кремених ножева, тестерица, стрелица итд., одакле су се ове направе разносиле у околне земље. За тим се зна, да су се пећинци на обалама Средоземнога Мора китили пужићима из Атлантског Океана и обратно, да су се белгиски пећинци китили фосилима из париских слојева а швајцарски из бечких слојева. На неким пак местима нађени су обоци сакупљени из разних крајева. Најзад се зна и то да су се многи европски неолићани китили ћилибаром, чији су мајдани на обали Балтиског Мора.

То све доказује да је и у палеолитској периоди било саобраћаја међ' разним географским областима, да је било размене предмета па дакле и неке врсте трговине.

У неолитској периоди овај се саобраћај канда протегао чак и на земље ван Европе. На то указују прво неке одомаћене животиње, чији преци нису у Европи живели. То се доказивало и алаткама од нефрита, за који се минерал до скора није знало да га у Европи имаде а у Азији је од давно познат, па се мисли да је од туда и доношен. Вероватно је да су многи неолићани дошли из Азије па да су са својом колевком и даље у саобраћају остали.

~Уметност.~

Сувременици старога каменога доба имали су и осећања за лепоту и осећали су потребу за својим личним улепшавањем. Иначе се не би могло разумети зашто би се разноврсним предметима китили и на шта би употребљавали црвену боју, која је нађена у великој множини њихових трагова. Вероватно је да су своје тело не само бојадисали, но да су га и шарали (тетовисали) као што и данас чине многа не баш врло дивља племена. Интересантно је да су се људи почели китити пре но што су се почели одевати, према чему изгледа да је у одећи луксус претходио потреби. Овоме су доказ неки нацрти из старог каменога доба, који представљају људе и жене голе али са гривнама и ђерданима.

Први цртежи из палеолитскога доба јесу просте праве и криве линије, одвојене или груписане и укрштене тако да представљају неке просте геометриске фигуре или облике лишћа од папрата или четинара. За тим долази подражавање сложенијих облика цвећа и листова; а највише има цртежа који представљају више животињске облике: мамута, ирваса, коња, вола, јелена, дивокозу, па понекад и лисицу, курјака, риса, ждеру, медведа, видру, итд. Сви главни представници кватерне фауне представљени су тако у цртежима кватернерних људи (сл. 73). Цртежи су ови резани на кости и на камену, а вероватно и на дрвету, али су се ови у току времена ласно могли поништити.

[Слика: Сл. 73. – Слике животиња из старог каменог доба. - 1 телеће главе на ручици мача од ирвасова рога која је и по ободу олучићама ишарана – 2 слика дивокозе са прстенастим роговима. – 3 слика великога пећинског медведа изрезана на шљунку. – 4 држље мача од ирвасова рога изрезано на прилику мамутову, чија би сурла била упућена међ' предње ловце а кљове правцем мача преломљенога. – 5 слика маутова изрезана на слоновој кости. – 6 глава антилопе сајге, која сада живи у Сибиру. – 7 слике ирваса изрезане на камену шкриљцу. – Сви су ови предмети нађени у магдаленским слојевима по пећинама Јужне Француске.]

Виши ступањ уметности представљају нам резбе рогова или костију у рељефу, каквих је такође доста остало из неолитскога доба.

У неолитској периоди примећује се у почетку назадак у овим гранама уметности, па се за тим јавља дивна орнаментика на земљаноме посуђу, које се тада у велико израђивало. Лепи примери рада у рељефу из овога доба сачувани су по стенама шампањских вештачких гробница, а разнолике декоративне и загонетне симболичне фигуре изрезане су по стећцима долмена и менхира у Бретањи итд.

Ништа се не противи претпоставци да су људи каменога доба били и музикални. Тичји цвркут и певанија могаху их подстицати да пробају и сами певати и свирати. Али од музикалних инструмената позната нам је до сада само једна коштана жвиждаљка која је можда више за ловачку но за афективну потребу употребљавана.

~Религија.~

Најстарији видљиви израз религиозности људи каменога доба јесте сахрањивање мртвих, који се обичај увео већ у палеолитској периоди, што сведоче напред поменути наласци у неколиким пећинама у Италији, Француској и Белгији. Вера да овоземни живот није једини, но да се наставља или да ће се једном наставити и после смрти, – претворила се у неолитској периоди у право обожавање мртвих. Ова вера и ово осећање изазвали су читав низ грађевина за мртваце и погребних обичаја; њима Преисторија дугује захвалност за највећи део својих докумената, јер без тога не би се до сада очувала најдрагоценија археолошка грађа. И у неолитској периоди људи су сахрањивани прво по природним пећинама које су као готове гробнице већ послуживале. У неким су пределима плитке пећине, окапине и надстрешице дограђиване да би за исти циљ могле послужити. У другима пак, као нпр. у Шампањи, копане су подземне гробнице.

Највиђеније и највише распрострањене су мегалитске гробнице то јест долмени (камени столови) и тумулуси (громиле, могиле, анте).

Вера да мртви живе и на оном свету или да ће васкрснути за нов живот наводила је људе да уз своје мртве додају разноврсне прилошке од оружја, алата па и од јестива. Оваквих је укопнина нахођено по свима гробницама каменога доба. Међ' укопнинама има и предмета који се као амајлије и талисмани морају сматрати, а и ови указују на веровање у неке тајанствене силе јаче од човека. Обични су талисмани: колутић од трапановане лубање, прстен од камена, шљунак природно проврћен, проврћена глачана секира, крилато парче гипса или сталактита.

Под утицајем религиозних идеја подизани су и напред помињати кромлеси и друге велике камене биљеге. Неки од ових сматрани су као жртвишта, јер има знакова, да су већ неолићани замишљеним вишим силама подносили на жртву чак и своје ближње. И антропофагија се по свој прилици завела услед неке вере и предрасуде, а не баш под нагоном какве велике невоље.

~Друштво.~

Ваљало би најзад написати штогод о организацији људскога друштва у каменом добу али за ово немамо никаквих сигурних података.

Вероватно је да у првој каменој периоди и није било правога друштва измеђ' несродних људи, и да је породица била највећа људска заједница. Није нам ласно докучити какви су били одношаји и дужности појединих чланова породице. Али на костима изрезане слике људи и жена из каменога доба, указују да се човек старао за храну и да се већ тада одликовао храброшћу, снагом и својим рукотворима, а жена је и тада представљана у улози мајке и гиздавке.

Повеће људске насеобине јављају се тек с почетком новога каменога доба. Вероватно је да од тада почињу и неке социјалне установе, али нам од њих није остао никакав видљиви траг. Свакојако је дух заједнице и солидарности морао бити већ врло јако развијен код оних неолићана који су подизали оне велике грађевине: долмене, менхире, палафите и градове у Европи и земљане насипе у Америци.

Проматрањем живота и обичаја код садашњих нецивилизованих народа, једино бисмо могли доћи до података, на основу којих бисмо можда смели нагађати какво ли је било првобитно друштвено уређење. Али то не улази у план ове књиге. То ће без сумње урадити који други, позванији члан Српске Књижевне Задруге.

~СПИСИ О ПРЕСТОРИСКИМ ЉУДИМА [Фуснота 1]~

~I, у опште о свима.~

~Büchner L.~: Das goldene Zeitalter. Berlin 1891.

~Cleziou H. du~: La création de l'homme. Paris 1887.

~Debierre Ch.~: L'homme avant l'histoire. Paris 1888.

~Figuier L.~: L'homme primitif. Paris 1870.

~Hamy E. T.~: Précis de Paléontologie humaine. Paris 1870.

~Hon H. Le.~: L'homme fossile en Europe, Paris 1878.

~Hoernes M.~: Die Urgeschichte des Menschen. Wien 1892.

~Joiy N.~: L'homme avant les métaux. Paris 1888.

~Lubbock S.~: L'homme préhistorique. Paris 1876.

~Leyelle Ch.~: L'ancienneté de l'homme. Paris 1870.

~Mortillet G. de~: Le préhistorique. Paris 1883.

~Mortillet G. de~: Origines de la chasse, de la pêche et de l'agriculture. Paris 1890.

~Mortillet G.A.A. de~: Musée préhistorique. Paris 1881.

~Nadaillac de.~: Die ersten Menschen. Stuttgart 1884.

~Niederle L.~.: Lidstvo v době předhistoriske. V Praze 1893.

~Quatrefages A. de~: Introduction a l'étude des races humaines. Paris 1889 стр. 51-123.

~Zaborowski-Moindron~: De l'ancienneté de l'homme. Paris 1871.

~Zaborowski~: L'homme préhistorique. Paris 1878.

~II, у појединим деловима света.~

~Baye J. de~: L'Archéologie préhistorique. Paris 1880.

~Botta fils P.E.~: Sur le Liban et l'Antiliban. (Mémoires soc. géol. de France Tom I. стр. 135).

~Broca P.~: Mémoires d'Antropologie. T. II. Paris 1874.

~Cartaillac E.~: La France préhistorique. Paris 1889.

~Congres~ internationaux d'Antropologie. Budapest 1876. Paris 1878. Moscou. 1892.

~Corresspodenzblatt~ d. deutschen Gesellsch. f. Antropologie, Ethnologie und Urgeschichte. 1892 München.

~Cotteau G.~: Le préhistorique en Europe. Paris 1889.

~Deniker A.~: Le préhistorique en Allemagne (Revue d'Antropologie 1888 1.).

~Dictionnaire~ des sciences antropologiques. Paris 1889.

~Dupont E.~: Les temps préhistoriques en Belgique. Paris 1872.

~Evans J.~: Les ages de la pierre… de la Grande Bretagne. Paris 1878.

~Garnier~ l'abbé: L'homme préhistorique dans le département de l'Aube. Troyes 1884.

~Grande Encyclopédie.~

~Gross V.~: Les protohelvétes. Berlin 1883.

~Heer 0.~: Die Urwelt der Schweiz. Zürich 1879.

~Hochstetter F.~: v. Berichte d. prähistorischen Commission d. mathem. naturwiss. Classe d. k. Akad. d. Wissensch. I-VII. Wien.

~Issel A.~: Liguria geologica e preistorica. Genova 1892.

~Lartet L.~: Note sur la decouverte de silex taillés en Syrie… (Bullet. Soc. géol. de France 1865).

~Mittheilungen d.~: Antrop. Gesellschaft in Wien.

~Munro~: The Lake-Dwellings of Europe. London 1890.

~Perthes Boucher de~: De l'homme antediluvien… Paris 1860.

~Ranke J.~: Der Mensch. II. Leipzig 1890.

~Revue mensuelle~ de l'Ecole d'Anthropologie de Paris. 1-er et 2-em année, 1891 и 1892.

~Ribeiro C.~: Etudes préhistoriques en Portugal. Lisboa. 1878.

~Stefanescu G.~: Cursû elementarû de Geologia. Bukaresti. 1890.

~Уваровъ A. С.~: Археологiя Росиiй. Каменный перiодъ. Москва 1884.

~Шкропилови Братия~: Паметници изъ Българско. София 1888.

~Юриничъ С.~: Пещерата Полички при Дрѣновския мънастиръ Св. Архангель Михаилъ. (Сборникъ за нар. умотвор. VI. 1892).

~III, У српским земљама.~

~Bulletino di Archeologia et Storia Dalmata.~ Spalato.

~Геолошки Анали Балканскога Полуострова.~ Београд.

~Гласник Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини.~ Сарајево.

~Гласник Српског Ученог Друштва.~ LI. 1882.

~Отаџбина~ 1891.

~Popis arkeol. odjela nar. Muzeja u Zagrebu.~ I. 1889.

~Просветни Гласник.~ Београд 1883, 1892 и 1893.

~Rad jugoslavenske Akademije.~ LXXVIII.

~Радимски B.~ Прехисторичка налазишта…. с особитим обзиром на Босну и Херцеговину. Сарајево 1891.

~Старинар српског археолошког друштва.~ III. VIII. IX.

~Viestnik hrvatskoga arkeologičkoga društva.~ Zagreb.

[Фуснота 1: У овоме су списку набројани само они списи, који су ми били при руци кад сам писао Камено Доба. И ако су ти списи са свим довољни ипак ваља знати да има још много књига о преисториским људима, али их не вреди овде набрајати јер се за сада ни у Београду не могу на прочитање добити.]