~КАМЕНО ДОБА~

~Приступ~

1. Било је времена када је васељена била пуна небесних тела, али наше земље у њој није било. И било је времена када се наша земља створила, али на њој не беше ни биља ни животиња. Па насташе времена, када је на земљи било разнога биља и разних животиња, али никаквих људи није било. Најзад се појавише и први људи, али је то било тако давно да их и најстарија историја не памти. Сва су та времена веома дуго трајала, па изгледа да је земља морала проћи кроз врло многе мене, док су се на њој створиле прилике у којима људи могаху живети и напредовати. При тим променама највише се мењао биљни и животињски свет докле најзад није добио и свој најсавршенији створ у облику човека.

Земља наша има дакле врло дуготрајну историју, која величином и разноликошћу својом далеко превазилази историју целога човештва и свију појединих народа. И та је историја подељена на периоде, које се зову по свом старешинству примарне, секундарне, терцијарне и кватерне.

У примарним периодама прво је један свеопшти океан покривао целу земљу, па се за тим из њега овде онде по нешто суве земље издизало. На овим островима поникло је прво биље, а са овим се појавише први инсекти. На земљи је морала тада владати мртва тишина, јер не беше никаквих гласовитих животиња; једва ли је какав цврчак оно глуво доба својом цврком прекидао, а камо ли да су се игде могле чути тице певачице.

Земља се тресла, пуцала је, срозавала се и издизала, а кроз пукотине куљала је лавична маса исто као и у познијим и садашњим вулканима. Али ако су се при овоме и дешавали силовити окршаји, не беше никаквога вишег створа кога би могли застрашити.

У секундарним периодама на сувој се земљи и биље и животиње поче нагло развијати, и приуготови се да прими на се облике какве има и у садашњем добу.

У терцијарним периодама континенти добиваху у главноме данашње границе, јер се море повукло из неколико сада сувих области а покрило је друге неке које до тада беху на суву. Тада се издизаху главне садашње планине: Балкан, Кавказ и Карпати, Динарски и други Алпи, Апенини и Пиренеји, а на многим брдима у Србији, Македонији, Тракији, у Угарској, Чешкој, Немачкој и Француској отвараху се нови вулкани, који трајаше до потоње геолошке периоде. Климат се истина колебао те бивао час топлији час хладнији, а према њему се мењала и биљна одећа земљина, али су најсавршеније животиње, то јест сисари, баш у овим периодама постигле врхунац свога развића.

Терцијарне се периоде разликују по главним променама климата и по променама измеђ суве змље спрам мора, по ступњевима у издизању горских венаца и усавршавању животиња из кола сисара; те периоде зову се у науци: Еоцен, Олигоцен, Миоцен и Плиоцен, јер се тим именима исказује степен њихове сличности са садашњом периодом. Прве две састављају се у тако звани Палеоген а друге две у Неоген.

Нас се овде нарочито тичу времена Неогена, јер је тада већ могуће било да се и човек на земљи појави; са тога ћемо у кратко приказати каквим је биљем и животињама тадашње људство могло бити окружено.

2. Биље које је тада на земљи расло, било је бујније и разноврсније од садањега. Тада су по Европи скоро свуда успевале мирте, даворике, палме, багрени, смокве и зимзелено шибље, које све указује да је климат био много топлији но садашњи. На самоме сада леденоме Гренланду била је топлота велика барем као што је сада средња топлота у Београду, а у Средњој Европи била је топлота колика је од прилике сада на Мадери. Топлоту је повећавало море које је имало виши ниво но што га сада има и опточавало је многе делове Европе који су као велика острова из мора вирили. Вероватно је да је и земљина оса имала тада друкчији положај; те полови и екватор нису били размештени овако као што су сада, па би по томе и размештај топлотних појасева морао бити друкчији но што је сада.

[Слика: Сл. 1. – Глава и лева страна горње вилице од динотеријума (Dinotherium giganteum). Глава је насликана 12 пута мања но што је у ствари а вилица за 4 пута мања. На овој: 1а, 2а и 3а означују праве, задње кутњаке, а 3p. и 4p. предње кутњаке. Фосили су ови из слојева миоценских.]

[Слика: Сл. 2. – Мастодон (Mastodon angustidens) за 1/20 природне величине. Кости су му нађене средњим миоценским слојевима.]

3. Међ свима животињама, које су за време Неогена на земљи живеле, највише су се, без сумње, истицали сурлаши, од којих су била три разна рода: динотеријум, мастодон и слон.

[Слика: Сл. 3. – Горњи млечни кутњаци мастодона у 2/3 величине.]

Динотеријум је добио ово грчко име, које значи страшна животиња, јер се мислило да је због својих зуба заиста страховит морао бити. Данас нема животиње која би личила на некадање динотеријуме; они су дакле изумрли без потомства. Личили су највише на мастодоне, којима је име тако дато што имају зубе сисичасте (сл. 3). По костуру су (сл. 2) мастодони личили са свим на слонове, али ови имају две кљове само у горњој вилици, док су мастодони обично имали по две кљове у свакој вилици, као што се то види на сл. 2.

[Слика: Сл. 4. – 1. Кутњак од мамута (Elephas primigenius), састављен од највише, али најтањих зубних плочица. - 2 Кутњак античкога слона (El. antiquus), састављен од емаљисаних плочица, које држе средину измеђ мамутових и кутњака јужнога слона (Eleph. meridionalis), 3, који има најдебље плоче са најширим слојем емаља.]

Од слонова је најобичнији био јужни слон (Elephas meridionalis), који је у извесним пределима преживео Терцијар те живео неко време у Кватернеру.

Сем ових горостасних сурлаша било је великих сисара из разних група.

Од дебелокожара ваља поменути носороге (сл. 7), тапире (сл. 5)и свиње.

[Слика: Сл. 5. - Лева страна горње вилице једнога од најстаријих тапира (Миоцен код Епелсхајма - Tapirus priscus), 3/5 природне величине. 1p до 4p јесу предњи кутњаци. - 1а, 2а, 3а задњи кутњаци. Е. спољни, М. средњи, I унутарњи зупци првих режања; c спољни, m средњи, i унутарњи зупци задњих редова.]

Преживари су достигли свој врхунац прво у атинској жирафи, па у најкарактеристичнијем роду за стару фауну Јеладе (Helladotherium) (сл. 8) и у разноврсним и многобројним јеленима, газелама и антилопама.

Тада је живео предак нашега коња, који се зове Hipparion.

И данашњи су зверови имали у Неогену своје претке и претече. Тако на пример шареноме медведу из Јужне Америке одговара фосилни медвед из Оверња (сл. 9); мркој хијени одговарају кости фосилне хијене из Пикермије (сл. 10 и 11) итд. Али је тада било и таквих зверова који су изумрли без потомака. Таква је на пример била звер чија је глава представљена на сл. 6. и која је у Америци и за време Кватернера живела.

[Слика: Сл. 6. - Глава макеродуса у 1/3 праве величине. i су секутићи; c очњаци; 3p. предњи кутњаци ; 4p. горе и 1а. доле пасјаци. - im. међувилична кост ; m. вилична кост ; so јама под очном дупљом, n. носњача ; j. јагодичаста кост; fr. чеоњача; par. темењача; t. слепоочњача ; zyg. јабучни свод; oc. потиљача; c. потиљачна израстао.]

Из групе сисара, који су по кроју тела свога највише налик на човека, ваља поменути оне мајмуне, који су за време Неогена живели у Грчкој, Италији и Француској; вилица једнога од њих представљена је на сл. 12.

4. Све дакле групе данашњих сисара имају своје претече и претке у фауни сисара из терцијарнога доба. Према томе се може очекивати, да ће се у тој фауни наћи предак или претеча човеков, а можда баш и он сам. Али ово очекивање није до сада задовољено.

[Слика: Сл. 7. – Скелет и доњи леви задњи кутњак једнога носорога (Rhinoceros pachygnatus) из слојева миоценских код Пикермије у Грчкој. Слика скелета је у 25-ом делу природне величине, а кутњакова је у пола. Кутњак је од два савијена режња, на којима I и i означују унутарње зупце, а Е и е спољне зупце.

[Слика: Сл. 8. – Скелет огромнога преживара, који је за време Неогена живео у Јелади. 1/25 праве величине.]

[Слика: Сл. 9. - Лева страна горње вилице једнога од претеча медведа Ursus arvernesis насликана за 3/4 праве величине. - i зуби секутићи, c. очњак, 1p. 2p. 3p. предњи кутњаци; 4p. пасјак, 1a. 2a. задњи кутњаци; p непчана кост, m вилична кост, im међувилична кост.]

[Слика: Сл. 10, - Глава хијене (Hyaena eximia) што је негда у Грчкој живела; у 1/3 величине. - i секутићи; 1p – 4p предњи кутњаци; 1a доњи пасјак. im. међувилична кост; m. горња вилична кост; tm. јама под очном дупљом; n. носњача; or. очна дупља; jug. јагодица; f. чеоњача; tem. слепоочњача; ta. слушни отвор; par. темењача; oc. потињача. c. oc. потиљачна израстао.]

[Слика: Сл. 11. - Лева пола горње вилице од исте хијене гледана с непчане стране. 2/3 величине. Писмена значе исте делове као и у претходним сликама.]

[Слика: Сл. 12. – Лева страна доње вилице мајмуна дриопитека (Dryopithecus Fontani) који је у миоценој периоди живео у француској. Доњи део слике представља изглед с поља, a горњи је изглед озго. Сликано је у природној величини. c је очњак; 3p. и 4p. предњи кутњаци; 1a. 2a. два прва задња кутњака; 3a жљеб за последњи задњи кутњак.]

Мора се признати, да до сада у терцијарним слојевима није нађен ниједан одломак од људског костура, нити икакав животињски костур, који би се могао преписати неком претку човечјем, и који би представљао пролаз од најсавршенијих мајмуна ка човеку ма и најпримитивнијем. Родослов човеков није дакле наука још утврдила, ма да без зазора одобрава претпоставку његовога развића из неког несавршенијег створа. Наука допушта и претпоставку да је људи већ било у временима Неогена, али та претпоставка још није потврђена поузданим наласцима у неогеним слојевима. Истина је нађено на много места неких примитивних тобож рукотвора, али никако није потврђено да су то заиста дело руку човечјих нити да су савремени са терцијарним слојевима, у којима сада леже. Од свију таквих налазака сигурно је само да су заиста за времена терцијарна обрађивани они комади кремена које је код Тенеја у Француској (округ Loir et Cher) нашао калуђер Буржоа (сл. 13). То би био понајсигурнији доказ да је људи било и у Терцијару; али сви научници овај доказ не примају, нити оне кремене окресине човеку приписују. Једни мисле да нису намерно већ случајно онако поломљени; а породила су се и таква мишљења да је оно кресао неки замишљени човеков претеча неки мајмун-човек (Anthropopithecus) или поменути мајмун дриопитек (Dryopithecus). Очевидно је дакле да науци још није познат прави првобитни човек нити његов непосредни предак ил' претеча, и све што се о овоме сада пише јесу сада само више или мање неоснована нагађања. Али што се данас још не зна, то се врло скоро може открити. Ако се у непретураним земним слојевима поред напред поменутих сисара нађу човечје кости или какви год други његови трагови, онда ће се на питање о терцијарном човеку од једном просути толико праве светлости, да ће на њој избледети све искрице, које се сада оним сумњивим кременом пробају да укрешу.

[Слика: Сл. 13. – Кремени комади из терцијарних слојева код Тенеја, на којима се види да су намерно кресани и дотеривани, да би се на њима створиле сечивице и овршци, са којима се може сећи и бости. Како се на овим примерцима познаје да је камен у ватри жежен, то је вероватно да од рипе нису окресине ударом одбијане, већ су жежењем ове у ватри комадане.]

5. Није нам, дакле, још познато где лежи и колико је стара прва колевка људског рода; али нам је његово детињство доста добро познато. Детињство су људи провели за време кватерно, за које су видели прилично велике промене на Земљи и ако су се главне црте њене географије већ у прошлој периоди утврдиле. Видели су огромна ледена брда и огромне реке и језера од којих су нам сада само малени примери још заостали. Видели су како се још понегде морске обале издизаху, а понегде се проваљиваху те море наилажаше у нове затоке. Видели су, борили се и хранили се неким особеним животињама, којих данас нигде више нема.

Кватерно се доба назива често ледно, – због тадањих великих ледених маса, и потопско – због великих вода, које су испуњавале све доље и пеле се до висина, до којих у историским временима никада нису могле досећи.

Сва северна Европа била је у једно доба ледницима застрта. Јужна граница тога леденог застирача повлачила се из околине Лондона на Антверпен, Магденбург, Кракову, Кијев, Москву и Казан. У свима дакле земљама северно од те границе нису људи могли тада нигде становати. – У Средњој Европи, по Алпима и њиховим најдаљим огранцима простирали су се огромни глечери, који су покривали Тирол, Штајерску, Баварску, сву Швајцарску и велики део југоисточне Француске. Било их је још у средњој Француској, па Шварцвалду и у Маџарској, а на Пиринејима и Кавказу заузимали су много веће просторије, но што по садашњим тамошњим глечерима то изгледа. Вероватно је да их је било на Балканском Полуострову, али се глечерски трагови овде још нису јасно обелоданили. А трагове некадањих глечера није тешко познати, јер се са свим подударају са онима, које данашњи глечери остављају. По тим траговима познало се да у кватерноме добу нису глечери само једном расли и ширили се и једном се само повлачили у садање границе или од једном нестали. Познало се да је и онда било честих померања глечерске области, као што их и сада има, а у ономе колебању утврђена су два главна ледна доба, између којих је било једно међуледно доба. Прво ледно доба трајало је најдуже и најдаље је своје ледењаке пружало. У међуледноме добу велике просторије земљишта ослободише се леденога покрова, обрастоше травом и населише се животињама па и људима. Али после овога лед опет освоји и ако не целокупно своје првашње завојевање; људи се опет повукоше на своја првашња станишта. Најзад се климат толико променио да су се сви глечери повукли до садашњих својих граница; а Земља је тада ушла у периоду у којој се и сада налази.

6. Какав је био климат за време кватерно? Када се узме на ум да су они огромни ледењаци постали од нападалог још огромнијег снега, да су оне велике речне воде постале од великих киша, онда је природно претпоставити да је у ондашњој атмосфери било изобиље водене паре, која се на земљу спуштала негде као снег, негде као киша. Снег је, наравно, падао по висовима и по северним пределима, а киша по жупнијим местима. Висока брда која су у терцијарним периодама постала, Алпи, Карпати итд. и која су онда још виша била (јер су мање разорена била) таман су добро дошла да послуже згушњавању водене паре, и да изазову падање снега и стварање глечера. Она су ту своју улогу почела вршити већ при крају Терцијара, а у Кватернеру су је потпуно одиграла.

Што се тиче климатске топлоте, то је вероватно да је у опште била нешто мало хладнија од данашње, а још је вероватније да се за времена кватерна топлота на земљи час спуштала час пењала. Свакојако је тада било мање топлоте но што је беше у претходним неогеним периодама.

[Слика: Сл. 14. – Скелет мамутов.]

7. Животиње кватернога доба таквога су кроја и облика, да се може рећи као да одржавају прелаз између оних, које смо у Терцијару напред помињали, и садашњих. И овде ћемо представити прво оне које су највеће, то јест сурлаше. Сурлаша беше неколико разних врста (Elephas meridionalis, El. antiquus и El. primigenius) али све од једнога рода, од слонова. Међ тим разним слоновима највиђенији и најчувенији је мамут (Elephas primigenius, сл. 14). Он је тада живео скоро по свима крајевима Европе, а постојбина му је канда, Азија, камо се и повукао да угине, када су се велики глечери са Европе скинули. У сибирскоме су се леду до наших дана сачувале не само кости него и месо и кожа од мамута, те тако знамо да он није био сав лињав као садањи слон, већ је имао густо руно и велику гриву. Живео је за цело време Кватернера, али је најбоље одолевао онда када је хладноћа друге му супарнике потискивала; то су време научењаци назвали мамутско доба. - Антички се слон појавио на земљи пре мамута; од њега је, по свој прилици, произашао садашњи индиски слон.

[Слика: Сл. 15. - Скелет носорога Rhinoceros tichorchinus, од кога је нешто старији Мерцков носорог (Rh. Merckii).]

[Слика: Сл. 16. – Дивље свињче.]

[Слика: Сл. 17. - Нилски коњ (Hippopotamus amphibius). Живи сада у средњој Африци, а за време Кватерна живео је чак и у Енглеској, док тамо нису мразеви настали.]

[Слика: Сл. 18. – Лубања пећинског медведа.]

Дебелокожари су имали своје велике представнике у носорозима разних врста, од којих је овај на сл. 15 био најобичнији, у свињчету (сл. 16), коњу и нилскоме коњу (сл. 17), који су сви са свим личили на садашње своје потомке.

Од говеда ваља поменути: тура или праговече (Bos primigenius), зубра или бизона (Bison priscus, или europeus, сл. 19), мошусно говече, сл. 20, а од јелена: џиновског јелена (Cervus megaceros, сл. 21), ирваса (Cervus tarandus, сл. 22), елена (Cervus alces, сл. 23) и нашег обичног садашњег јелена (Cervus elaphus). При крају дилувијалне периоде ирвас је толико био распрострањен, да се ово доба назвало доба ирваса.

[Слика: Сл. 19. - Бизон (B. europaeus). Живео је негда по целој Европи а сада се чува још само у Литавској.]

Од зверова је било: лавова, хијена, курјака, лисица, куна, јазаваца и медведа. Највећи су и најопаснији били пећински медвед (Ursus speleus, сл. 18), пећински лав и пећинске хијене (H. spelea). У првоме веку кватерне периоде пећински се медвед толико истицао над осталим животињама, да се то доба назвало доба пећинског медведа. За овим је настало, како рекосмо, доба мамута па доба ирваса. Али ова палеонтолошка раздеоба кватерне периоде није потпуно оштра, јер су неке од ових животиња живеле неко време и заједно, а неке, као на пример ирваси, живе још и данас. Она је вредела неко извесно време и то само за један извесан део Европе.

[Слика: Сл. 20. – Мошусно говече (Ovibos moschatus), Живи сада по земљама Северног Леденог Мора, а допирало негда чак до Пиринеја.]

[Слика: Сл. 21. – Скелет џиновског јелена (Cervus megaceros).]

Ако се целокупна фауна сисара кватернога доба у Европи упореди са данашњим нашим сисарима, онда се у њој могу разликовати четири групе животиња. Једне живе у Европи сада као и пређе; друге су се повукле да живе у севернијим пределима, а треће су се одселиле у јужније и топлије крајеве. Најзад је онда било сисара којих сада више нема, јер су изумрли. Изумрли су мамут, рунати носорог, пећински медвед, пећинска хијена, пећински лав. Одселили су се на југ нилски коњи и носорози, а на север ирваси.

[Слика: Сл. 22. – Ирвас (Cervus tarandus).]

8. флора кватерне периоде доказује нам опадање и промењивање топлоте у тој периоди. Прво су из Европе почеле нестајати палме и камфораче, за тим несташе секвоје и бамбуси итд. па на њој израсте лисната гора, прво онаква каква се сада у Алгиру налази и најзад ова што и сада по Европи расте. Врло је значајна била тада степска флора, јер је много више места захватала но што га сад заузима, а тако исто и барска флора, јер су од ове тада створена многа и велика тресетишта.

[Слика: Сл. 23. – Елен (Cervus alces или palmata.]

9. Окружен таквим биљем и животињама а настањен на Земљи, какву је напред представисмо, првобитни је човек дуго таворио и велику муку у борби за живот мучио. Становао је како му се где и кад угодно учинило: у пећинама, на језерима, поред река и мора. По тим разним местима становања остале су сачуване разне ствари, које нам као дела руку његових указују колико је умешно живот проводио. Та су станишта већином као нека буњишта са отпацима од ловине и остацима од оруђа и оружја. Понегде су нађени и трагови радионица где су ове урутке израђиване. Гдегде су нађене и саме кости тадашњих људи.

Ми треба прво да размотримо разна земљишта, на којима је првобитни људски род становао и трагове које је у њима остављао, па да га за тим претрагамо по разним крајевима света, и најзад да покушамо представити његово првобитно културно стање. Разматрајући тако првобитна станишта људског рода, истаћи ће нам се пред очи и његово поступно напредовање, јер је и у преисторији као и у историји предњачио обично по један извесни део људског рода, настањен на неком извесном делу земљином. И преисториски су векови представљени поглавито најнапреднијим деловима људства, ма да је поред главних представника и онда у свакоме веку било и других људи и по другим местима, на које се општа историја људства мање осврће но на прве. По разним стаништима, на којима су најстарији људи живели, и по разним ступњима културе, које су у тим местима постизавали, ми смо прастановнике наше земље овако једне за другима поређали: Поречани, Пећинци, Приморци, Језерци и Праграђани.

~ПРВОБИТНА СТАНИШТА~

Поречани.

1. Најдубља старина људског рода, колико смо до сада у њу продрети могли, лежи закопана у подубоким наносима некадашњих река, по чему се познаје да су и у најстарија времена људи најрадије поред река боравили. Као што вода претеже у човечјем телу, тако је и ван човека она једна од најпретежнијих чињеница за њега. Људи су се крај воде настањивали не само зато, да би што лакше своју свакидашњу потребу њоме подмиривали, већ и зато што животиње које им за храну служе или у води живе или се на појилу сигурно налазе; најзад имали су разлога и у томе, што су у нагомиланим разноврсним речним валуцима могли по вољи одбирати оне од којих ће моћи покресати најудесније алатке и оруђа, јер су их првом само од камена умели градити.

2. Речни наноси, у којима леже трагови првобитних поречана, састоје се од шљунка, песка и глине. Они се насиљу по дољама и кључевима поред садашњих река, а у кватерној периоди нагомилавали су се и подаље од садањих речних корита н повише од њихових обала, јер су тада реке често бивале и шире и више. Ово промењивање речног корита и нивоа зависило је колико од промена у количини оних вода од којих реке постају, толико и од промена земљишта по коме су реке текле. Тиме се може објаснити што многи речни насипи леже често подалеко изнад данашњих река и то на разним висинама. Има река поред којих се на разним висинама налази по седам шљуначких тераса, а то значи да су седам разних корита имале. Такве су неке реке у Алпима. У долини Вардара код Скопља виде се јасно три терасе неједнаке висине, а тиме су означена три главна застоја у испуњавању Скопске Котлине.

Како су разне поречне терасе последица разнога стања и снаге речне, то је природно да ће по њима неједнаки материјал бити нагомилан; а како је дилувијално доба доста дуго трајало, то је природно било очекивати да ће се у старијим терасама наћи остаци животиња, које су у првашња дилувијална времена превлађивале, а у млађим терасама да ће бити очувани остаци млађега дилувијалнога света. И одиста у најстаријим наносима превлађују остаци јужнога и античкога слона, хипопотама, Мерцкова носорога, макеродуса; у млађим су свуда остаци мамута, рунатог носорога и џиновског јелена распрострањени, а у насипима створеним на измаку кватерне периоде леже кости коња, говеда, јелена и других врста животиња, које још и данас живе. Наравно да овај ред није стално утврђен. У врло многим речним наносима находе се помешане кости животиња, које су једне за другима царовале. Ова мешавина долази прво од туда што су те животиње у извесно доба заиста заједно живеле, а и зато што су старија лежишта познијим струјама била ривена па су им се засебни представници тако помешали.

3. Поречани кватернога доба били су сведоци свију промена, које су се на тадашњим рекама дешавале. Када су реке мењале своја корита и обале, и људи су морали своја станишта померати. Кадшто је поводањ наилазио брже но што су људи могли све своје имање склонити; станишта би им тада огрезла у води која их је песком и муљем засула и тако их до данашњих дана сачувала. По тим остацима познаје се како су тадањи људи поступно напредовали и своје рукотворе усавршавали.

У почетку су поречани умели само једну једину алатку да начине. Умели су шљунак заоштрити тако да се њиме могло сећи и стругати и завршити га, да би се њиме могло бости, бушити и лакше убијати. Тако окресан шљунак изгледао је као што се види на сл. 24(1); по форми је дакле био јајаст, језичаст или срцаст. Врхом и оштрим ивицама које се у њега стичу вршио је овај први рукотвор људски све разне задатке своје, при чему је задњи, заобљени крај у шаци непосредно држан, јер никаквога знака нема да је на какво држаље насађиван. Њиме је човек могао све своје послове свршавати: „сећи дрвеће и дупсти га за чунове, чупати корење, нападати непријатеље, убијати и черечити животиње којима се хранио, отварати рупе у леду за време зиме, цепати дрва за ватру итд.“ (J. Lubоck). То је био сав алат и сав арсенал првобитног човека. Човек се истина могао послуживати још и каквомгод батином и ма каквом каменицом, која му се наручна учинила, али од те послуге није остало никакова доказа у земним слојевима. Тако је било у првом веку каменог доба.

[Слика: Слика 24. – 1. Оруђе од кремена најстаријег кроја из места Абвила у Француској. Насликано је како се у руци држало. – 2. Девет метара дубок просек у речноме наносу код Сент-Ашела у Француској. A је црвена песковита глина за цигле изнад које је танак слој живице. B је глина са шљунком, кога има нарочито много на дну слоја. C је слој глиновитог, а D слој оштрог песка са ситним речним и сувоземним шкољкама. E је низ слојева крупног и ситног шљунка са поворкама песка. F је површина кретацејскога терена преко кога су наслагани дилувијални слојеви. H је римски гроб. Палеолитски најстарији артефакти леже помешани са костима изумрлих сисара, у слојевима E, а има их и у слојевима D и C. – 3. 4 и 5 јесу 5-9 м. дубоки просеци у наносу код Шела. На њима се испод живице види слој атмосферскога црвенога дилувијума А са ћошкастим шљунком. У првоме просеку (сл. 3) B, C и D означују слојеве песка и шљунка, која су у C окамењени, а садрже оруђа првога века. E је терцијарни терен на коме лежи дилувијум. Спрам F и H виде се продири горњих слојева у ровине доњих. – На сл. 4 познаје се како су први дилувијални слојеви B разнети, па се по њима наслагали млађи (мустијерски) слојеви D. Код E је један ератичан камен. – На сл. 5 спрам D се познаје да су речни дилувијални наноси набрани пре него се наслагао атмосферски нанос A.]

У другом веку каменога доба човек је још једнако кресао шљунак по првом кроју, али је већ опазио да међ окресинама имаде таквих које би, било за овај, било за онај циљ боље од прве му рукотворине послужиле, па је такве окресине према разним циљевима дотеривао. Тада су постала првобитна копља, сечивице и стругала, која су с једне стране једномано од једришта одбијена, а са друге, горње стране кресана су и дотеривана (сл. 25). Тада се је, по свој прилици, човек већ био довио да понеке од својих алатљика у држаље углављује.

[Слика: Слика 25. – Кремена оруђа из другога, мустијерскога века палеолитске периоде, повађена сва из старих наноса разних река у Француској. Сва, сем ножића под 2 представљена су с горње и са доње стране. Доња им је страна обично глатка; на њој се види ожиљак и плик од ударца (4а, 5а, 6а, 1 и 3). Горња им је страна грубо окресана а често (4, 6, 1а) по ободу ситно ретуширана да би се лакше могло њоме сећи. Предмет под 3, 3а могао је служити као стругало, они шиљати за копља, а предмет под 4 највише се приближује првобитној алатки.]

Ова прва два културна ступња остварили су нарочито лепо прапоречани, а потоња се два у старим речним наносима скоро никако и не налазе. Ове ћемо највише наћи код људи који су се у пећине морали склонити, али ћемо их ради потпуности и систематског прегледа већ овде обележити.

На трећем ступњу развитка човек је научио да гради савршенија копља дотерујућ' им вршак са обадве пљосни подједнако; градио је шила и двострана стругала а почео је већ градити понешто и од костију. Употреба овог новог градива показује већ велики напредак првобитне мајсторије.

[Слика: Сл. 26. – Кремена оруђа из разних векова палеолитске периоде а из разних земаља. – 1 и 1а доња и горња страна стрелице са заперком за углављивање; нађено у долини Вибрате Из исте су земље (м. Омбрија) стругало насликано под 2 и ошиљак под 3. Из Енглеске је мустијерски артефакт под 4 и старији под 6 и 6а. Овај последњи нађен је још 1799 године у Хоксну. Из исте је земље и оштрељ за џилит форме трећег века али из доба познијега. 7 представља кремено оруђе, шелске форме, из кватернога наноса у долини Делавара, недалеко од Њу-Џерсеја (Северна Америка).]

У последњем веку палеолитске културе, човек се извештио да гради врло разне ствари од костију и рогова, као игле, шила, удице, остве и врло савршене кремене ножеве и џилите, длета а можда већ и стреле. Овај је човек већ био на високоме ступњу, јер је имао развијене религиозне и естетичне потребе, што сведоче нађени обоци и други украси, а такође слике и кипови које је израђивао.

4. Сва камена оруђа из дилувијалних слојева јесу само окресана а нису и глачана, као што су обрађена камена оруђа познијих времена. Та разлика у обради довољно је јасна, а подудара се прилично и са временским разликама, те се употребљава за раздеобу каменога доба. Прво доба људске културе зове се старо камено доба или палеолитска периода, а други се део зове ново камено доба или неолитска периода. Старо камено доба подудара се са кватерном периодом у историји земљина развитка, а ново камено доба улази у садашњу геолошку периоду. У старом каменом добу већ смо разликовали четири разна ступња културе, дакле четири разна историска века. Али ови ступњеви нити су се на пречац јављали, нити су се свуда устопице развијали; те се не могу увек оштро разликовати. Културно развиће првобитног људског рода није у свима областима ишло једним истим током, као што ни сада тако не напредује. Према томе није чудо што се у свима земљама нису нашли сви они примери све савршенијих и савршенијих људских рукотвора, које смо овде истакли, нити је чудо што су исти према приликама од разне руке промењивани.

У Француској су она четири ступња доста оштро одвојена а проучена су већ толико да су тамошњи научари пробали да одреде и колико је година сваки поједини век старог каменога доба трајао. За први век се претпоставило да је трајао 78.000 година, а за други 100.000, за трећи 11.000 а за четврти 33.000. По томе би рачуну старо камено доба у Француској трајало 220.000 година. Наравно да је овај рачун непоуздан, али може да даде појма бар о релативној величини појединих векова а и о огромној старости људскога рода у опште.

5. Данас више нико не сумња у велику старост људског рода, дакле ни у порекло камених предмета које приказасмо. Али у времену када су се ови предмети почели проналазити, друкчија су била веровања те су и учени људи доста сумњали и питали се: да ли је оно окресано камење заиста људски рукотвор? Па ако то и јесте: да ли је обрађивано у оно исто доба, када су живели: мамут, рунати носорог, пећински медвед и друге животиње са чијим су костима у земним слојевима нађени? И најзад ако је обоје истина: да ли су ови слојеви заиста старији од људскога памтивека и садашње геолошке периоде? Ове су сумње задржавале истину да не триумфује одмах чим се појавила, али су подстицале и ревност истраживача, те је данас потпуно утврђено: 1, да сем човека нема друге природне силе нити које животиње која би могла камен онако кресати и дотеривати нити има каквог створа коме би онако обрађени камен штогод требао; 2, да се прво камено доба поклапа са временом када су у Европи живеле оне велике животиње, којих више нигде нема; 3, да су те животиње живеле у последњој геолошкој периоди, која је протекла непосредно пре данашње и у којој су се нагомилале поречне терасе од шљунка, песка и глина, са остацима дилувијалних животиња и рукотворима тадашњих људи. У ове истине сада више нико не сумња.

6. Камена оруђа из старог каменог доба израђена су највише од кремена, јер овога највише има у речноме шљунку и у земљи, јер се лако креше док је још влажан а добија сечивице и овршке боље но икоји други материјал. Кремен је дакле први културни минерал, јер је он онако исто главно, градиво првобитне културе као што су доцније били бакар, бронза и најзад гвожђе. Вероватно је да су људи у почетку употребљавали свакојако камење; али када су се искуством уверили да је кремен најбољи, онда су ову врсту претпоставили осталим врстама камена. У земљама, где је кремен случајно редак, употребљавали су људи и друго камено градиво као: кварцит, пешчар, рожнац, јаспис или рожни кречњак.

Усавршавање у начину обраде кремена траје све до времена, када је човек почео и коштано градиво употребљавати. Тада настаје застој у напредовању вештине каменодељске, јер се камен даље употребљавао само за оно за шта се новим градивом није могао заменити, као на пример за оштрице ножа и мача, за овршке стрела и џилита и за длета.

7. Живовање људског рода у кватерној периоди несумњиво је доказано наласцима људских рукотвора из тога доба. Али је ова чињеница потпуно утврђена тек наласцима костију од људскога скелета у слојевима који су заиста у оној периоди створени, и који од доба свога стварања нису позније ривени нити са којим млађим материјалом мешани. Истина се признати мора да број оваквих налазака није велики, особито још кад се упореди са огромним бројем обрађених камених предмета, што су из дилувијалних слојева ископани. Ну љутоме кремену исто је тако ласно очувати се, као што је трошним костима ласно потрти се и нестати. У осталом и од других обичних сисара није се могло у речним струјама очувати много костију. Оним струјама и трвењу најбоље су могле одолети тврде кости крупних дебелокожара, а нарочито њихови цаклени зуби.

Број људских фосилних костију тако је мален, да су противници велике старине људског рода и у томе тражили разлога за своје упорство. Али у оваквим питањима велики број нема већу вредност но неки мањи број. Наука која се бави изучавањем изумрлих створова, врло често мора да је задовољна кад само један део од једнога створа познаје. Главно је само да је налазак потпуно исправан и беспрекоран. Према томе, и ако је сумњиво да је заиста кватерне старости онај повелики број људских костију, које су као кватерне објављене, ипак има десетину налазака, чија старост није више сумњива. То су одломци лубања и других делова костура, који су нађени овде онде у Белгији, Француској, Немачкој и Аустрији. По овим наласцима познаје се да су најстарији људи кватернога доба имали потпуно људски облик. Лубање, по којима се људске расе распознају, биле су им већином дугуљасте. То нарочито вреди за поречане, а међ пећинцима, које ћемо доцније видети, наћи ћемо и људе са округластом главом.

8. Први поречани, о којима смо овде писали, јесу најстарији људи, колико је старост људског рода до сада поуздано позната. Они су живели већ у првоме разделу кватерне периоде, када глечери још не беху преотели маха и када је климат био већином благ. Због тога су могли становати поред река без заклона и у пећине се не склањати. Због тога је вероватно да нису затворене станове градили, нити се одевали. За заклон им је била довољна, било нека јама у наносу, било каква заветрина крај окомите речне обале или какво гранато дрво крај ње.

Поречани су живели од лова, којим су тадашње прашуме биле препуне, и од риба од којих су тадашње реке киптеле. У првоме почетку лов им је био врло тежак, јер су имали само оружје које су у руци држали. Зверу су морали дакле близу прилазити и са њиме се често у коштац хватати. Па ипак није било вероватно да су са врло великим и врло злим животињама непосредно у коштац се хватали, већ су их, по свој прилици, у прикривене јаме намамљивали, па ту камењем убијали. Лакше им је већ било кад су заоштрени кремен на мотчице почели наглављивати. А када су се довили да граде стреле и џилите, онда су већ слободније у лов могли полазити јер су звера и из даљине могли гађати. Лов је тада престао бити мучна борба. Свака је звер тада почела бежати од створа, који смртоносне а можда и отровне стреле из заседе отискује. Није вероватно да су поречани целу земљу насељавали, већ су на извесне просторије били ограничени. Није познато на коме су се крају земљине кугле први пут обрели, ни каква им је ранија историја. Нема сумње да су били у врло примитивноме дивљачноме стању, али су они учинили прве, дакле, и најтеже кораке у култури. Сем тога они су, можда инстиктивно, одабрали за становање баш оне положаје на којима се цела познија цивилизација врло поспешно развијала и које је потоње људство свагда радије но икоје друге насељавало. Њихова су станишта устопице заузимали људи новог каменог доба, људи бронзанога доба и најзад људи гвозденога доба. На једном таквом станишту прапоречана поноси се данас Париз са својом кулом Ајфелком.

~Пећинци.~

1. Пећине су вавек играле велику улогу како у ствари тако и у људскоме замишљају, и то како код дивљака и варвара тако и код цивилизованих људи. Првобитни, нејаки и неискусни, човек не знађаше себи саградити бољег заклона од непогоде и душмана но што га је у отвореним и празним пећинама готовога имао. Нити је својим мртвим мирнијега покоја умео наћи, но што га беше у тим истим природним, мрачним гробницама. То беху заиста најстарија уточишта и живота и смрти. Сем тога у пећинама је машта људска од вајкада замишљала па и сада још замишља да бораве и добри и зли дуси, чувари извора и подземнога блага, виле и змајеви, аждаје и вампири и да су то врата подземнога казненог завода у коме се пакленим мукама испаштају греси надземнога живота.

2. Пећине су подземне просторије у каменитом пределу, разне величине, разнога кроја и положаја. У српском народу ово име по кадшто се подједнако придева и оним сниским и малим жљебинама по каменитим странама у којима је тек толико места да се чобанчад са мало оваца могу у њима заклонити, и оним високим и широким дворанама у којима има места за велика стада или буљуке а и оним дугим ходницима и редовима од одаја кроз које се љубопитни човек мора кадшто по неколико сати веругати да им до краја дође. Али се по гдегде јасно разликују: окапине, раселине, дупље и пећине које и ми морамо знати, јер су некадањи људи у свим овим разним просторијама становали. Окапина се зове плитка шупљина у остењаку, са чије ивице вода окапљује. Дупље су простране и повисоке шупљине, које су затворене ода свуда сем спољњега улаза. Раселине су тескобне али дуге и високе пуклине у стени. Најзад се општи назив пећине примењује нарочито на оне многобројне редове подземних одаја и дворана које су ходницима спојене и често врло на далеко разгранате.

Слике Преконошке Пећине, која се створила у кречничкоме гребену што раставља Нишаву од Сврљишког Тимока, показују нам како једна пећина може бити велика, разграната, окићена и неједнака. Под јој је час раван, час стрмен, у њему има издубених котлића и корита, која су бистром водом испуњена („Језеро“ и „Језерца„). У неким другим пећинама има много већих и подубоких водених резервоара који као језера изгледају а тако се и називљу. Кроз таван пећински обично су прорасли разнолики висуљци од сиге (сталактити), којима од пода на сусрет иду слични самотвори (сталагмити). Сига се ова усирила у води, што у пећину кроз шупљине и пукотине прокапљује.

[Слика: Сл. 27. – Скица Преконошке Пећине од улаза до краја.]

[Слика: Сл. 28. – Уздужни профил пода Преконошке Пећине од М. Врата до Голубињака.]

Пећина има отворених и затворених; на затворене пећине случајно се подземним радовима наилазило, а отворене су више или мање у ранијим временима биле познате. Отвор је разних величина; у Потпећи је високи и широки отвор као свод цркве какве; иначе већина пећина има тако мали отвор да се једва бауљке у њих улећи може. Ова тескоба постала је обично од туда што су улази грохотом и плазином с поља засути. Отвори пећински који су у присоју примамљивали су преисториске људе много више но пећине које су друкчије положене, јер су Европљани дилувијалнога доба више још но садашњи имали разлога да траже сувоту и топлоту. Где је пак велика топлота, ту пећинари траже пећине у осоју. Тако данас становници пећина у Арабији претпостављају пећине у осоју, јер од јаке жеге беже у хладовину.

Пећине су стваране у разним, можда у свима геолошким периодама, па су доцније или разораване или од разне руке испуњаване. Оне пећине које су на континентима терцијарног доба већ биле, у следећем, кватерноме добу још више су се прошириле и разгранале а и већином су се отвориле и на површини земље испољиле, па су се у њима могли измешати терцијарни наноси са кватерним. Највише је пећина дилувијалних, ваљда зато, што је тада био најповољнији стицај прилика за њихово стварање.

Вавек је интересно питање како је која ствар постала, па је вероватно да ће се читач запитати: како су постале пећине? На ово геолошко питање нити је одговор прост, нити му је место да се овде опширно излаже. Главно је напоменути, да су пећине различне по величини и кроју, и да их има у разним стенама, па је природно и да су на разне начине могле постајати. Највише има пећина у брдима која су од кречњака саграђена. Ове су стене веома испуцане па многу атмосферску воду у велике дубине пропуштају. У тој води има угљене киселине која јој помаже да кречњак раствара, услед чега и може из ње да се таложи сига кад на ваздух дође. Поред расцепа и пукотина стена је трошнија, па је туда вода доста лако троши и трошке односи. Тако се прави све већа и већа шупљина за подземни водоток који стену исто тако жлеби, подрива и разноси, као што ради и нека жива надземна речица. Што је више подземне струје, то се пећине брже и више стварају. Кад су велике кише, па се од њих много воде у земљу процеди, онда се у овој дешава поводањ, као и на површини земној, па тамо као и овде са много већом силом обале рони и успоре руши, те тако проширује своје олуке. Па како је вероватно да је у дилувијалној периоди подземне као и надземне воде било веома много, то је вероватно да су се данашње пећине створиле већином за време кватерно.

Пећине су празне или су више или мање испуњене. Има их које су и потпуно испуњене и то или костима и муљем, или водом и ледом. Оне у којима вавек има леда зову се леденице. Такве су природне леденице на Ртњу, на Топижници и на Сувој Планини, Добра и Зла Леденица на Кучају, Дурмитору итд. За пример речица које у поноре утичу, кроз пећине протичу или из њих истичу, навешћемо Сврљишки Тимок код Пандирала, Црну Реку код Кривог Вира, Бањицу у Потпећи и Бању у Петници, Поик у Постојни, Лику, Фојбу код Пазина у Истрији, Думан код Лијевна, Требињштицу, Мушицу у Гацком Пољу, Ријеку (Омблу) код Дубровника, Зету у Никшићском Пољу.

У пећинама се на више места наслагао шљунак, песак и муљ што подземне текућице граде и разносе.

И у сувим пећинама има наноса и то од разнога порекла. Има камене дробине, шљунка, муља и песка, што су некадање понорнице у њих унеле или у њима створиле. Има насипа које је с поља поводањ нанео или ветар навејао. Има ђубришта од некадашњих или садашњих пећинских становника. Неке су пећине праве костурнице, јер су испуњене људским или животињским костима; ове су дакле најважније за историју првобитнога људства, о коме се овде бавимо.

3. Људи су у пећинама боравили и у најпрвашњијим временима, у којима их је наука поуздано дознала. Ти се људи у науци зову троглодити а српски би се могли звати пећинци. Од људскога борављења по пећинама остало је трагова разноврсних; остала су ватришта око којих се грејаху и храну готовљаху; остале су покрхане и обрањене кости од животиња које су ловили, и камена и коштана оруђа којима лов ловљаху и себе брањаху. Све је то наслагано у слојевима који нису као обични земни слојеви, већ је човек утицао на њихово стварање, и тако нам представљају и ступањ културе на коме је тај човек био; с тога се и зову пећински културни слојеви. Дебљина ових слојева зависи колико од времена борављења људи у пећини, толико и од изобиља у храни и оруђу. Када су људи пећину напустили, онда се изнад културнога слоја нагомилао обични природни пећински нанос, а најобичније је да се нахватао слој сиге, који сада гради камени под пећини и испод кога ваља тражити трагове првобитних пећинских становника.

Дешавало се, да су се људи више пута и на разним ступњима културе у пећине враћали, и тако се у неким пећинама сада налази више културних слојева, наслаганих једно преко друго, и то кадшто непосредно, а кадшто са раставцима од обичног пећинског материјала, од муља, сиге итд.

У оваковој пећини као у каквом археолошком музеју имамо поређане предмете из разних векова преисторије, који на један поглед само представљају све разне ступњеве напретка преисторискога човека.

[Слика: Слика 29 – Пећина Плакардска (у Француској). 7 је изглед улаза у пећину, а 6 је просек културних и других слојева у њој. На овоме пресеку слојеви A представљају пржину што се од тавана (стропа) одроњава; у таквом једном слоју има код B слојић муља, који се по свој прилици сталожио из оближње речице Тардоаре, када је при неком поводњу толико нарасла да је и у пећину продрла. C је горњи археолошки слој са остацима неолитске културе и животиња из данашње фауне. D E F и H јесу четири културна слоја из последњега века палеолитскога доба; са својим раставцима од дробине они износе скупа четири метра. – J је виши а K нижи слој из трећега палеолитскога века; у вишем су нађена копља са стране задељана (као 5) а у доњем су као лаворов лист (сл. 4). – L је културни слој од овдашњих најстаријих пећинаца, из другога века палеолитскога. У њему су нађене окресине мустијерске форме као сл. 3. – 1 је командантска палица од ирвасова рога из највиших палеолитских слојева (магдаленских); на једном је крају на завојке засечена. На сл. 2 приказана је звиждаљка нађена у магдаленском једном слоју у Бриникелу (Француска). То је најстарији музикални инструмент. Направљена је од чланка ирвасовог на коме је проста једна рупица проврћена.]

Али се и у историским временима дешавало, да су људи своја села и градове остављали и у пећине се затварали. Бегунци пред непријатељем склањали су често своје збегове у пећине, па то се десило и у скорашњим српско-турским ратовима. Ту су се крили одметници од владајуће вере или од владајућег друштвеног поретка: први хришћани у римској држави, протестанти у Француској и хајдуци у српским крајевима. У многим пећинама су боравили испосници као нпр. у Испосници више Студенице. Многе су и данас употребљене као качаре, торови, пландишта итд. а понегде у пећини још борави какав злосрећни човек, који бољег крова није могао да огради.

4. Када су првобитни људи прилазили пећинама, да се у њима одомаће, ретко су их кад налазили празне и незаузете. Већином су и тада у пећинама живеле дивље зверке, као што и данас живе. Велики пећински медвед био је најстарији а и најјачи звер, са којим се човек најчешће сретао и најљуће борбе издржавао, док га није истиснуо и његово станиште заузео.

Да је у овој борби медвед често надвлађивао човека, сведочи она људска кост, на којој су очевидни трагови зуба медвеђег, која је нађена међ костима других жртава пећинског медведа у Шупљој Стени у Швапској. „Тако се у почетку кретао напредак у првој преисториској културној периоди. Прво је пећински медвед шчепао по кога човека, раскомадао га и раскомадане удове у свој туробни стан довлачио; или је кога несрећног насртљивца у свом стану дочекао и на зверски му начин своје кућевно право показао. За тим се човек пажњом и лукавством боље наоружао, потиснуо га је из његова легла и вратио му мило за драго.“ (Hoernes). Може бити да су људи вребали пред пећином, кад ће се страшне зверке из ње извући, па да онда без опасности у пећину продру и младунце поубијају. Тако и данас понеки дивљаци лове и тамане опасне зверке. Са одраслим, снажним и страшним медведима, није ласно било у коштац се хватати, па је вероватно да су их првобитни људи у прикривене јаме намамљивали те их ту тешким камењем убијали.

5. Кад су људи пећине од зверова ослободили и у њих се настанили, становали су у њима стално, а не само привремено, на пример само зими, као што мисле неки научењаци. То сведоче у првом реду остаци од њихове хране. По зубима, костима и рошчићима од младих ирваса познаје се сваки месец њихова живота, а по томе се може познати у коме их је месецу човек уловио. По томе се познало да су их троглодити у свако доба године ловили и у свој стан доносили, а то значи да своје станове нису напуштали. Пећинци дакле нису били номади. - Кад су се из пећина у лов кретали морали су улазе затварати, да не би зверад унутра продирала. Вероватно је да је затвор био од брвана, јер од другога каквог јачег градива сачували би се остаци пред улазима у пећине, као што их има пред онима, које су у познијим временима за гробнице употребљаване. Вероватно је да су тада пред улазом и велике ватре палили, да би зверад њоме плашили и одбијали.

Најглавније занимање пећинаца био је лов и риболов, јер су се хранили месом од топлокрвних животиња и од риба. Ловили су сваковрсне животиње, почевши од ситних тица па до најкрупнијих сисара. И пећинци су као и поречани све вештији и вештији ловци постајали. Али већ од почетка је њихов ловачки прибор много савршенији био од прибора прапоречанског. Онај најпримитивнији тип камене урутке у пећинама је врло ретко нађен, а нађена су разноврсна копља и стрелице, што карактеришу више ступњеве палеолитске културе.

[Слика: Сл. 30. – Једна просто озубљена оства, али неким нацртима украшена.]

У риболов су троглодити полазили са озубљеним оствама (сл. 30) од ирвасова рога; за удице и пређе још нису знали. Према томе изгледа да су могли ловити само са речне обале и то само покрупну рибу. У пећинским културним слојевима се најчешће налазе кости од младице, по чему се види да су већ ондашњи људи умели рибу пробирати.

По свима остацима у тим слојевима познаје се да су троглодити ловину у пећине доносили и ту је јели. Лакше животиње доносили су целе, а теже животиње, на пример говеда и коње, рашчеречили би на месту где би их уловили, па би у свој стан доносили само бутове и главу. Са тога се кости трупа од крупнијих животиња врло ретко налазе у пећинским културним слојевима, док се од ирваса и мањих животиња налазе кости свију делова скелета. Све дуге, шупље кости и лубање расцепљене су и покварене, сигурно зато да би се из њих извадила мождина и мозак, које су делове већ и троглодити са великом слашћу гутали. Изгледа чак да су за вађење мождине из костију употребљавали оне узане кашичице од ирвасова рога, које су у неким пећинама нађене. Од другога посуђа познати су још само кремени ножеви са којима се месо ласно расецало.

Многобројни остаци од ватришта наводе на мисао, да пећинци нису ложили ватру само да се згреју и да свој стан осветле, већ и да храну на њој готове. Ћулбастија је, по свој прилици, била прво зготовљено јело. За друго готовљење, на пример за кување, ваљало је имати суда; али земљанога посуђа тада није било. Можда је било каквог дрвенога суда, у коме се вода могла загрејати па дакле и нека чорба зготовити метањем у њу усијаног камења.

Са ножевима од кремена ласно се секло не само месо, него се могла и кожа сећи. За овај циљ било је већ тада и кремених бичкија; а за прераду коже служила су камена стругала и шила. Многобројне игле од костију нађене у пећинским културним слојевима, доказују да су троглодити одећу шили. Конци су им могли бити од животињске гриве и жила, а можда већ и од биљнога влакна.

Не само да су се одевали но су се и кинђурили и бојадисали. У пећинским културним слојевима нађени су ђердани од пужића и шкољака и комадићи од црвене боје, амајлије од пробушених зуба коњских, воловских, курјачјих итд. (сл. 31).

[Слика: Слика 31. – Накит пећинаца и изглед једнога им станишта. 1 секутић коњски, 2 очњак вучји, 3 и 4 коштани колутић, 5 шкољка, 6 говеђи секутић, 7 јеленски очњак 8 шљунак серпентински, д урочица; сви ови разни предмети пробушени су, да би се могли као ободи носити. Воловски зуб (6) пробушен је у корен двема рупама да би се боље утврдио и спољна му се цаклена страна увек видела. Коштани колутић (3, 4) украшен је на обема странама сликама неке животињице; рупа у среди наводи на мисао да је као дугме могао бити употребљен. Сви су ови предмети нађени у разним француским пећинама. 10 је изглед Гурданске Пећине (Француска) у којој је био културни слој 6 метара дебео, 21 м. дугачак и 16 м. широк; из овога слоја извађени су многобројни рукотвори магдаленскога ступња.]

Ако се размотри целокупна заоставштина од негдашњих пећинаца, онда се може рећи, да ови примитивни људи нису гладовали. Примећава се чак и да су за јело боља парчета пробирали, а то значи да су имали лова у изобиљу. Осигурани тако у намирењу својих најпречих потреба, њима је преостајало времена за одмор и доколицу. На доколици је никла уметност, када се осећање лепоте сусрело са уметничким даром. И одиста, у пећинским слојевима, који садрже најсавршеније алате и највише остатака уловљених животиња, нађени су многи предмети са цртежима и калупима тих животиња. Сликарска се вештина јавила врло рано и за чудо лепо у овим им почецима својим (сл. 32).

[Слика: Слика 32. - Сликарије француских пећинаца. 1 јелен рањен стрелом у трбу изнад десне бутине. 2, 2а и 3 руке изрезане на копљишту од ирвасова рога. 4 слика некога преживара рањенога у груди код леве плећке. 5 бремена жена, задње ноге ирвасове и неке скице. 6 људско лице, зарезано на комаду ирвасова рога. 7 човек с палицом на рамену, две коњске главе и змија. 8 човек који стреља тура; длакав је као и жена на сл. 5.]

6. Сви ови разноврсни наласци јесу неуништиви докази, да су палеолитски људи у пећинама много и дуго живели; па зато и јесте нешто загонетно, зашто се у њима не нађе више телесних остатака тадашњих људи. Нађено их је истина, не баш врло мало, али се за мало од њих може поуздано говорити, да датирају заиста из палеолитскога доба. То се са сигурношћу може рећи на пример за оне рањене људске лубање, на којима је очевидно да су палеолитским каменим оружјем рањене, и за људске кости у оним палеолитским слојевима, за које нема никакве сумње да су у познијим временима преривани. Врло су занимљиве оне људске лубање, које су још за живота намерно пробушене, јер доказују да се обичај трапанисања који и сада траје код неких народа па и код наших Црногораца, вршио већ у најстаријим, преисториским временима.

По до сада нађеним лубањама познаје се да су већ у палеолитскоме времену биле разне људске расе: једне су имале главе дугуљасте а друге округласте. По здравим лубањама из тога доба не може се закључити да су тадањи људи били ближе мајмунима. Човек је од искони човек. Временом се само усавршавао, али су и они пећински првобитни становници били људи мислени и радни, са извесним религиозним и естетичним осећањима. Естетична су им осећања изражена у оним лепим сликама својих сувременика из животињскога царства, које смо мало час наговестили.

7. Религиозним осећањима прапећинаца приписујемо обичај сахрањивања мртваца, који се јавио већ код људи кватерне периоде, истина при крају њеноме. То сведоче људски скелети ископани из неких пећина (Црвене Пећине у Лигурији, из неких пећина у средини Француске и у Белгији), који су били пажљиво на један исти начин стављени и закопани. Сведоџба би ова била неоспорна, кад би потпуно било доказано да су ови скелети укопани за време кватернерно. Подједнак начин укопавања сведочи да је већ било неког утврђеног обреда, као што га налазимо у познијим временима. Судећи по реткости оваквих налазака а и по њиховој још сумњивој старости, може се рећи да обичај укопавања мртваца још није био опште примљен код старих пећинаца, но да је већина лешина остављена да ишчезне на пољу: на каквим камаљима, по дрвећу или иначе у приликама, у којима им се остаци нису могли до данас очувати. Оним пак мртвацима што су по пећинама укопавани изгледа да је месо од костију одвајано па само костур укопаван. Овако бар мисли Картељак, један од сада још ретких палеоетнолога, који верују да су већ палеолићани почели своје мртве ахрањивати.

Вероватно је да су људи наставили боравити и у тим пећинама у којима су тако своје мртве сахрањивали.

Нема никаквих знакова по којима би се смело тврдити да су првобитни пећинци били антропофази. Нити пак има доказа да су били ратоборни. Лова је свугде било доста, а бољих станишта у оно доба није било но што су их они имали.

8. Најзад ћемо истаћи да су већ првобитни пећинци владали ватром. Пре овога морало је бити неко извесно, доста дуго време, када су људи умели служити се ватром, али је нису умели ужећи. А вероватно је било и времена када су првобитни људи знали за ватру али њене благодети још не бејаху искусили. Ово је могло бити на местима где се природна ватра појављивала: где је вулкан усијану лаву избацивао, где су из земље шикљали пламенови, где се какво угљиште или тресетиште само од себе запалило, или где је гром какво суво дрво запалио. Свакојако ово време индиферентног држања спрам ватре није дуго трајало, јер се зна да се на пример и мајмуни радо на њој греју и да је можда већ у Неогену било интелигентнога отвора који је код Тенеја онај шљунак у ватру метао, да би га комадао и оштрице му тако стварао. Људи су се природној ватри приближавали, посматрали је, грејали се на њој и радовали јој се. Метањем дрвећа у њу видели су да је могу одржати, размножавати и разносити. Ова фаза, када су људи ватру умели одржавати али још не и производити, морала је код преисториских народа врло дуго трајати, пре но што су се људи довили и вештачки да је створе. Ватра као последица људскога рада, јавила се по свој прилици случајно, када је неком приликом требало два сува дрвета силно једно о друго трти. Тада је човек од једном престао бити њен роб, који је морао непрестано лебдити над њоме, јер је трењем, стругањем ил' вртењем сува дрвета могао наложити кад му је затребала. Ова средства за произвођење ватре одржала су се од преисториских људи све до нецивилизованих данашњих народа. Она служе и данас нашим Подринцима, Босанцима и Херцеговцима када им за лек или за неки обред „жива ватра“ затреба.

~Приморци.~

1. Када је Земља прешла из кватерне периоде у садашњу, људски је род прешао из старога у ново камено доба. На земљи је климат постао умеренији и једноличнији. Нестало је мамута и пећинских зверова, а животиње које нов климат у средњој Европи не могоше поднети одселише се већином ка северу.

Много се веће разлике виде на новоме људству.

Прва и најзначајнија је особина неолитских људи што су живели удружени, док се из старијега доба никакав траг веће заједнице није сачувао.

Друга је разлика, што су у неолитскоме добу људи већином били стално настањени и станове себи градили, а из првога времена нема никаквих остатака од грађених станова.

Трећа је важна културна разлика, што су неолићани имали припитомљену стоку.

Четврта је што су земљу обделавали те жита и лан сејали.

Пета је што су умели да граде од блата посуђе.

Ови напреци а и неки други обичаји, као на пример подизање споменика, гробља, градова и жртвишта, – уздижу неолитске људе изнад својих претходника толико, да у културном погледу много ближе стоје људима бронзанога па и гвозденога доба, него ли првима, ма да су као и ови још у каменом добу.

2. И ови су напреци поступно учињени, те се и неолитско доба могло разделити на векове.

У првоме веку неолитскоме још превлађују просто кресане камене алатљике; понеке се само почињу глачати и то доста грубо.

У разноврсноме каменом прибору истиче се брадва (сл. 33). Ту падају први почеци невешто здепане грнчарије. За обележена гробља још се не зна. Најбољи представници овог првог неолитског ступња бејаху неки приморци. Међу тим, људи су живели тада и по пећинама, и по плитким земуницама.

[Слика: Сл. 33. – Камене брадве из данских буњишта од примораца.]

У другоме веку предњачили су нарочито језерци, који су умели камена оруђа сећи, гладити и бушити их, савршеније земљано посуђе израђивати, станове на кољу у води градити, пређу и одело ткати, земљу радити, стоку и вође гајити, хлеб пећи, масло и сир правити. Мртви су се тада са неком церемонијом и са прилошцима сахрањивали. Ван сојеница у води људи тога доба становали су у плетерима, колибама, кошарама а можда још и у пећинама, које су тада највише као гробнице употребљаване.

Трећи век карактеришу велике грађевине као на пример вештачке гробнице у земљи, и велики камени споменици. Глачање камена постиже тада свој врхунац; израђиваху се секире и батови од разнога камена и најлепших облика. Све напред побројане радње усавршише се. Повратише се вештине гравирања и скулптуре, које беху неко време зачамале. Почеше се подизати градови.

Ово су опште црте појединих ступњева у неолитској епоси, који се, наравно, као ни палеолитски не могу одлучно један од другога разликовати. Покретачи културнога развића од разне се рке стичу те у разним покрајинама и разне резултате имају; са тога је важно да се ови резултати у свакој покрајини за себе промотре, што ћемо ми и покушати у овој књизи. Пре тога ћемо, наравно, прегледати поједине врсте станишта неолитских људи и најважније остатке, који су по њима нахођени.

По хронолошком реду који је напред указан, прво се заустављамо на праприморцима

3. Нема сумње да је у многоме приморју вавек било удобних места за људска станишта, али се као прва приморска насељења сачуваше до данас тек она која датирају из првих времена новог каменог доба. Од тих примораца остала су нам селишта најстарија, која су до сада позната, а у свима селиштима очувала су се најбоље њихова буњишта. Необично наслеђе потомства од првих удружених предака! Но наука је и таквим наслеђем веома задовољна, јер је и по њему могла познати: где су и колико су велика била најстарија селишта, како су људи у њима живели, чим су се хранили, и шта су радили.

Прастара буњишта познаше се, прво на морским обалама у Данској, а после тога пронађена су и у Скандинавији, Ирској, Француској, Сардинији, у Азији и Америци. То су велике гомиле од љуштура морских пужева и шкољака, које имају до 300 м. дужине и 60 м. ширине. За њих се дуго мислило да су их или велики валови на обалу избацили или су се издигле неким издизањем морске обале. Али када су се те гомиле боље размотриле, онда се запазило: да су све љуштуре од пробраних мекушаца зрелога пораста, а нема их ситних од младих, да су исте највише баш од оних врста, које се и данас за јело најрадије употребљавају а које у мору једне с другима много не другују, да међ' њима нема ни морскога песка ни шљунка, а да има костију од тица и сисара, рбина од посуђа и одломака од каменог оруђа. Тада се је морало признати да ово нису никакве случајне природне гомиле већ да су људска дела. То су остаци првобитних примораца, који су у мору имали неисцрпни резервоар хране од пужева и риба а у приморју су многу дивљач ловити могли.

4. Приморци су живели најрадије на оним обалама, где је било највише пужева и шкољака и то у непосредној близини воде на жалу или на брегу. Ретко су кад нешто мало даље од воде становали. Она буњишта са љуштурама морских шкољака која су сада подалеко од мора врло су ретка и била су негда ближе до мора.

Где су сметлишта ту су била и станишта. Тадањи људи нису домаће ђубре односили далеко од својих станова. Потискивали су га нешто даље од огњишта и свога лежишта и то је све. На много се места познало да су кујински отпаци нагомилани као полукружни бедеми, по 3 метра високи, око поплочаног огњишта, на коме су приморци шкољке кокали и око којих су се грејали. Огњишта су од камених плоча, наслаганих кадшто у неколико редова, као за банак; а на њима се не само познају трагови од огња, него се налазе остаци пепела и угља. Око огњишта су били чадори и черге ваљда од коже или колибе од грања, а око ових су се нагомилавале љуштуре од шкољака и пужева. На те су гомиле људи бацали и кости од уловљене дивљачи и крњатке од кућевног посуђа и оружја, те се по овима познаје да први приморци нису далеко одмакли од пећинаца, који су у ранијим временима живели. И одиста, камене су им алатљике несавршене, како са грубе обраде тако и по сиромаштву облика. Да нема неких почетака глачања камена, могло би се рећи да је камена индустрија код примораца била чак и несавршенија но код неких људи из старог каменога доба. Глачане су у неколико справе налик на секире; ове су највише замењиване многобројним грубо окресаним брадвама. Камени ножеви, шила, копља, тучкови и стругала су се такође никаквим савршенством одликовали. Ни од костију се нису много боље ствари умеле градити. Грнчарство се истом појавило, те су му и производи најпримитивнијег облика.

За прибирање шкољака, којима се праприморци хранише нису им никакви алати ни били потребни, јер те шкољке живе близу до обале по полозима, спрудовима и камаљима. То су: острица (Ostrea edulis), дагањ (Mytilus edulis) и срчавка (Cardium edulis). Сем ових мекушаца ретко се још по која друга врста у оним силним буњиштима налази.

Алат је потребан био за лов и риболов. По рибљим остацима у оним сметлиштима познаје се да су ондашњи приморци највише хватали јегуље, харинге, своје и треске. Почем неке од ових риба, као харинге, живе подалеко од обале, то је несумњиво да су тадашњи рибари морали имати чунове и неки алат за риболов. На обалама су каменим оствама, копљима и стрелама ловили морске псе, видре, даброве и водене пацове, чије с кости помешане са осталим кујинским отпацима, међ' којима су нађене и кости пса, лисице, курјака, дивље мачке, риса, медведа, јежа и миша. Костију од ових неукусних животиња нема много, а то значи да су их људи ловили само у невољи, кад другога лова није било. Највише има костију од јелена, дивокозе и свињчета, које су три животиње давале најбољу месну храну првобитним приморцима. Дуге кости у којима је било сржи и мождине поломљене су тако да им се садржина могла ласно извадити. По тичјим костима види се да су ловили: дивљег лабуда, вриштинског тетреба, алку, дивље патке и гуске. За костуре свију већих животиња значајно је да им у оним гомилама нема баш оних делова које пси најрадије прождиру, а сачувани су тврди делови са мало ил' ни мало хране. Са тога се разлога за пса може претпоставити да је већ тада био припитомљен. На његовим се костима познају зарезотине од камених ножева, по чему се може мислити, да су се ондашњи приморци хранили псећим месом, као што и данас чине нека дивља племена. За други домазлук нису знали. Нису умели ни земљу обрађивати, но су се и они морали задовољити оном храном коју шума и вода одгајиваше. Међу тим изгледа да су умели својој храни правити зачина, јер угљенисани остаци од једне морске алге (Zostera marina) наводе на мисао да је из ове биљке со вађена.

5. Што се тиче обичаја прапримораца, то се не може много о њима говорити. Мисли се да су своје мртве сахрањивали. У неким земљама, као на пример у Португалској, приморци су мртве сахрањивали на истим местима на којима су и становали, где су се хранили и отпатке од хране остављали; то сведоче њихови скелети, који се данас откривају међ' љуштурама од шкољака, међ' костима, пепелом и другим њиховим отпацима.

Нема знакова по којима би се смело рећи да су ови људи са својим суседима какве год борбе водили. Кротки ловци и рибари не имађаху још великих апетита, које својим мирним ловом не би могли задовољити. Први дакле људи, за које се сигурно знаде да су у друштво ступили, нису ратовали. Овај страховити обичај увели су после њих много цивилизованији људи.

~Језерци.~

1. По језерима Средње Европе око Алпа, тј. у Швајцарској, Јури, Савојској, Северној Италији, Аустрији, Баварској и Виртенбергу, нађени су темељи грађевина људских. То су подалеко од обала побијене соје, за које је с правом речено да садрже и „споменике преисториске архитектуре, и зоолошки музеј и антрополошку галерију. Сохе и јапија, кости домаћих и дивљих животиња, разнолике људске лубање, сваковрсни рукотвори од камена, од кости, од бронзе, од гвожђа, груба ил' финија грнчарија, уметничка дела, украси, ткања, брусеви, жрвњи, хлеб, воће, пепео, угаљ итд. – све то беше у језерским стаништима згомилано, док му старинари и палеонтолози потпуни ред не установише“ (Jolly). Сав овај сабрани и проучени материјал доказује, да су се људи почели настањивати по језерима у средини каменог доба, да су на њима боравили и у следећим преисториским временима са металном културом, и да су у историским временима овде онде сличне насеобине имали као што их и сада понегде имају. Нема сумње, да су се они људи који су први изабрали воду да у њој и на њој подижу грађевине за становање, руководили при томе највише разлогом, што су опазили да ће у оваким насеобинама бити најсигурнији од сваких напада, нарочито од изненадних насртаја грабљивих суседа. Онај пошироки појас воде измеђ' обале и насеобине служио је као најбољи бедем за одбрану, јер га нападачи нису могли ласно препливати а бродова нису имали при руци, да би могли јатомице пребродити. – Исти је разлог наводио људе да и у познијим временима задрже своје станове на води, било по језерима, било по барама, било по тихим рекама. [Фуснота 1:

За пример ћемо навести Пеонце, који су становали близу ушћа Струме, на језеру Празијасу. Херодот прича да је персиски војсковођа Мегабаз гледао да их покори али није могао, јер су становали на води, а њихов начин живљења овако описује: „Усред језера су високи дрвени стубови а на овима палуба, којој се од обаде може прићи само једним узаним мотићем. У почетку су сви становници скупа доносили и углављивали стубове под палубом, а после се за ово утврдио овакав обичај: кад год је који човек хтео узети коју жену дужан је био довући са брда што се зове Орбел и побити три комада. Они живе тако да сваки човек може држати више жена за се. Сваки има једну сопствену колибу, у којој живи изнад једне од палуба; у свакој колиби има отвор, којим се спушта у језеро; а њихов је обичај да конопцем за ногу вежу мало дете, да не би у воду упало. Своје коње и другу стоку хране рибом коју имају у изобиљу, јер довољно је да отворе отвор на поду, и на канау спусте једну котарицу у воду, па ће је после врло кратког времена извући пуну рибе.“ (Цитирано у The Lake Dwellings of Europe, by Munro, стр. 553).

Од народа који и данас још подижу своје станове на сојама у води или подводним местима да поменемо: Посавце у Славонији, Донске Козаке у Ново-Черкаску, Кавкасце на Фази и Редут-Калу, Папуанце у Новој Гвинеји и многе Полинесце. Такав је обичај и у неких поречана у Африци и Индо-Хини а био је и у Ацтека у Мексици. Венецуела у Колумбији подизата је прво на кољу. Исти су темељи и у Млецима.]

Нас се овде тичу накољци из каменога доба, те ћемо се само код њих задржати.

2. Да видимо прво како су њихове куће биле награђене. Рекосмо да су подизане у води и то прилично далеко од обале. Даљина ова управљала се према месним приликама а и према способности грађевинара. Најстарији сојеничари, као новајлије, нису умели своје грађевине толико од обале одмаћи, као што је то потоњима за руком испадало. Сојишта накољаца из каменог доба јесу обично од 40-90 м. удаљена од обала; даље су одмакла сојишта из доба бронзе, а од ових још су даље сојишта из доба гвожђа која могу бити и 300 м. далеко од обале. Већа снага и искуство, а и савршенији алати, помогоше да накољци заузму све сигурније и сигурније положаје за своје станове. Наравно, да су сви без разлике могли радити у води само онде где су биле пличине, а никако онде где је дно било дубље но што би се кољем достићи могло. Најдуже је коље било од 10 метара. Дебљина му беше до 30 см. Коље је побијано у редове упоредне и управне спрам обале. Побијано је у земљу толико да чврсто стоји, а ако је дно било тако тврдо да се у њега коље није могло утиснути, онда је око коља нагомилаван камен да га подупире. Пошто би се овршци коља на 1 до 2 метра изнад воде сви уједначили, повезали би се моштаницама од цепаних греда, па би се за ове дрвеним клинцима утврдио патос од дебелих цепака или од располућених облица. На томе поду подизате су од 3 до 9 метара широке округласте или четвороугаоне, блатом облепљене плетаре или брвнаре од устубоченнх брвана. Ове стаје сојенице имале су по једна обична врата и по један отвор на поду, за непосредну комуникацију са језером. Изнад брвана издизат је кров од коруба, сламе, трске, рогоза, папрата или маховине. Око ових станова побијан је по један ред коља разом са водом, који је одбијао непријатељске чунове, а измеђ' њих и обале бивао је лако покретан мостић који је ноћу у опасности ласно било одмаћи.

[Слика: Сл. 34. – Замишљена слика једне насеобине у Циришком Језеру.]

3. Језерци су имали доста велико и лепо покућанство. Најпростије ствари беху им постеља, совра и огњиште. Од постеље нема много трага, мора да је то била сама папрат. Столица и совра беху шуљци од дебла, а огњиште: неколико камених плоча. Камене су им алатљике биле врло лепо углачане и у држаље од дрвета или од јеленскога рога чврсто углављиване. Секире, брадве, длета, чекићи и батови израђивани су од разнога камења са великом вештином и укусом. Нађено је доста брусева којима су ове предмете глачали. Од неглачанога камена имађаху лепих стрелица, копаља, ножева, тестерица, што је све било углављивано или непосредно, или везом каквом или чак и неким лепком, чији се састав ни до данас још није дознао.

Од костију и рогова радили су мачеве, ножеве, наџаке, длета, секире, чекиће, стреле, остве, шила, удице, гребена, виљушке, игле са ушицама. Интересне су игле са жљебом за конац да би се лакше прошивало и оне са два врха и ушицама у средини. Коштане су укоснице са свим личиле иа садашње металне.

[Слика: Сл. 35. – Справе швајцарских језераца каменога доба. – 1 камена секира у дрвено држаљo углављена. – 2 маљ дрвени. – 3 будак од јеленског рога. – 4, 5, 6 камени батови. – 7 длето. – 8 секира. – 9 брадва. – 10 копље. – 11 коштана стрела. – 12 до 16 овршци камених стрела. – 17 коштана игла.]

Језерци су се китили прстењем, гривнама и обоцима. Обоци им беху од лешника, ћилибара, од пробушених животињских зуба, или зрна и карике од дрвета, камена и јеленскога рога. – Од рогова су градили и чаше.

Грнчарија им је била доста груба, јер није на точку обрађивана нити је на ватри печена, нити је много украшавана. Много је посуђе било графитом огарављено. Било је судова са простим гукастим дршкама и ушицама за повразачу.

Велики напредак над свима претходницима показали су језерци у томе што су умели ткати и прести, те тако себи справљати угоднију одећу но што је обично животињска кожа, крзно и личина. Докази за ову умешност јесу како алат за овај занат, тако и његови производи: вретена, гребена, чунци, агршци и тегови, конци, канап, конопци и комади ткања, нађени су на више места у језерским сојиштима. Има трагова по којима се познаје да су становници ових места умели плести асуре од рогозине и котарице од прућа, а сигурно је да су умели дебла дупсти и од њих чунове правити.

4. Језерски становници имали су припитомљена не само пса са којим су ишли у шуму те ловили јелене, срне, медведе, дивље свиње, даброве, јазавце, лисице и куне, него су припитомили и говече, козу, овцу и свињче. Коњске кости и опреме нађене су међ' остацима језераца бронзанога доба, али је могуће да су неолићани већ почели коње припитомљавати. Овај домазлук служио им је не само за добру исхрану, него су његовом помоћу могли почети и земљу обрађивати. И одиста, у језерском муљу који је покрио њихова кућишта нађене су три разне врсте пшенице и две врсте јечма, а то значи да је земљорад већ прилично био усавршен, јер се ни данас не гаји много више разних жита. Жита су се морала трошити као прекрупљена јарма, јер их ондашњи жрвњеви нису могли у брашно самлети. За ткиво је сејан лан а од воћа је гајена по једна врста јабуке, крушке, трешње и шљиве. По нађеним остацима од дивљих плодова познаје се да су језерци јели лешнике, буков жир, оскоруше, шипак од руже, дрењине, купине, малине, јагоде и трњине.

Сви ови разнородни остаци сојеничарских насеобина сачували су се највише и најбоље тамо где су олује или пожари сојенице обарали. Потопљени материјал помешао би се тада са кућевним сметлиштем, које је у воду бацано те попуњавао тако културне слојеве изнад којих се после наслагао или обични муљ или тресет од водених биљака. При пожару угљенисани и у води абоносани предмети сачували су се боље но икоји други остаци преисториских људи, те и са тога разлога о накољцима знамо сада много више но о другим старим људима.

Врло је вероватно да су језерци били у неком као трговинском саобраћају са другим народима, јер се у њиховим кућиштима находе обоци од корала и ћилибара, и предмети од нефрита, које градиво у својој непосредној околини нису имали где да нађу.

Вероватно је и да су своје мртве у земљу укопавали, јер су спрам неких сојишта нађене гробнице налик на долмене, које ћемо мало доцније поменути.

5. По људским костима које су ископане из културних слојева накољаца, познаје се да су они били малог раста, а по разноликим лубањама рекло би се да су разним расама припадали. Лубање швајцарских накољаца каменога доба јесу округласте, а лубање познијих накољаца већином су дугуљасте. С тога једни мисле да су накољци разних периода припадали разним народима, који би се једни за другима на истим местима настањивали и узастопне културе постизавали. Други пак научењаци, и ти су у већини, држе да су сви накољци један народ, па се на својим насеобинама мењао и у културном погледу развијао. Неки би чак хтели и да им име знају, па их једни сматрају за дошљаке из Мисира, а други за староседеоце Келте. По овим разликама у мишљењу добро се познаје како је још прерано решавати питања, која се тичу етнолошких особина преисториских људи и како је за ово потребно сачекати да се нађе бар довољан број њихових костура. Од накољаца је остало костура више но од икојих старијих људи, али ни то није довољно да би се могло поуздано одредити којој су раси припадали, од које су расе произишли и у које су се позније расе претопили.

~Праграђани.~

1. У последњем веку каменога доба људски се род веома размножио и населио је можда све пределе, који су у опште за становање угодни били. Тада се размножише све веће и веће насеобине по обалама река и језера, по бреговима и висоравнима. Пробише се људи кроз прашуме и зверад потискоше, а пољане прекрилише својом стоком и плугом разораше. Вредни и умешни становници жупних и других бољих места заимаше се, обогатише, а тиме изазваше завист и нападе суседних племена. Са тога се отворише све чешћи и чешћи ратови; са тога почеше људи око својих станишта дизати градове и у њима се за одбрану и напад утврђивати. Ма да је отворених, неутврђених станишта и у овом добу било много више но градова ипак се ови могу узети као главна карактеристика станишта трећег и последњег века неолитскога доба.

Већ су првобитни градови били разнога положаја, кроја и израде. Било их је највише по одабраним, погледним висовима, на којима се и сада највише градина и градишта налази; али их је било и по ољама и равницама. По облику су градови били отворени или затворени. Отворени или опружени беху они прости бедеми, насипи, метеризи, који брањаху и затвараху пролаз неком долином, или превојем или брдским венцем. А затворени су били округласти или ћошкасти бедеми који су неки простор од свију страна затварали. Наравно да је на овима било отвора за улаз и излаз, а ти су нарочитим бедемима утврђивани. Оваквих је насипа подизано кадшто по два, по три па и по четири један око другог, да би се обранбена снага што више ојачала. Поред затворених градина подизане су кадшто лево и десно од њих отворени бедеми, и тако су обе врсте утврђења комбинисане.

Бедеми су насипани од земље или од камених рипа и облутака. У преисториским бедемима камење је само суво узиђивано и никаквим лепом није састављено. Међу тим у преисториским временима употребљаван је један особени начин да се камење у зиду састави боље но што се на икоји други начин постићи могло. Над каменим, суво озиданим бедемом паљене су ватре дотле, док се површина зида није отопила и док отопљена маса није камен за камен стопила. Тако је с поља постајала једномана стаклена површина, уз коју нити је било ласно успузати се нити је разорити. Наравно да је ово могло бити само када се имао какав топки камен као на пример базалт, или када се нетопљив камен посипао песком од топљивога.

И земљани су насипи понегде печени да би чвршћи постали.

Иза градина подизати су станови разнога кроја, а у њима су живели људи више или мање напреднији но што беху и сами језерци. У многим градинама подизати су станови на сојама ма да је место суво било. И ту су биле плетаре и брвнаре, али се јављају већ и зграде од камена, али наравно не малтерисаног.

2. Старине које су у овим градинама нахођене, представљају нам највиши ступањ неолитске културе. Посуђе од глине има лепше облике и шаре а и печеније је но из ранијих времена. Камене глачане алатљике и оружја стоје на врхунцу своме, јер се при њиховој обради и захтеви естетике имају у виду. Највише се истичу разнолики камени батови са правилно пробушеном ушицом за држаље и са ребрастим појачањем места које је врћењем рупе ослабило. Тада се почињу употребљавати сјајни и ређи минерали као агат. стеатит, ружичасти кварц итд. Естетичке потребе изазивају вештину гравирања и скулптуре. Трапановане лубање доказују да се и хирургија почела развијати. Има знакова да су људи већ од сифилиса почели патити. У неким су се градиштима поред предмета неолитског ступња нашли и понеки бронзани предмети а то значи да су се у њима првобитни становници задржавали и у почетку металнога доба. Овакви случаји нису ретки и они нам доказују да наши грађани завршују камено доба и отпочињу метално доба, у коме ће све па и градови да се умноже и усаврше.

3. У времену када су људи почели подизати утврђене станове, подизали су и велике камене споменике (мегалите) и гробнице. Велики догађаји почеше се обележавати стећцима и градинама од истих, којима беше задатак да спомен тих догађаја преносе и на потомство. Па како је смрт догађај који највише потреса људе и који их најгоре и за навек раставља, то је природно да су први велики споменици мртвима били намењени. Најнапреднији људи каменога доба нису се више задовољавали гробницама у природним пећинама, већ су за тај циљ копали вештачке пећине и градили читаве станове. Ове мртвачке одаје подизате су над земљом или под земљом. Грађене су од великих камених плоча и стећака, који су се како ваља ређали и сувим зидом или глином спајали. Преко њих су биле набацане гомиле од шљунка, земље или ломљена камена, те су се као конични брежуљци над површином земље виделе. Кад је временом овај омотач ишчезао, остали су откривени стећци од одаја које су мртвима биле намењене. У ту врсту споменика долазе тумули тј, пласасте могиле од земље ил' камења са каменим неједноставним сандуцима за мртваце; долмени тј. четвртасте гробнице од великих камених плоча, које су оголићене као и камени двореди ходници, који су се негда под земљом многоструко врстали; најзад вештачке пећине које су у камену лепо и правилно удубене.

Религиозним потребама имали су да послуже разни други мегалити као часне трпезе и жртвеници, климави белези, менхири и кромлеси које ћемо све приказати кад буде говор о преисторији земаља у којима се ови камени споменици налазе. Неки од великих стећака служили су као међаши, или као путокази или као стожери за зборишта и игришта или као белеге каквих великих догађаја – што се све дешавало и у историским временима.