~КАМЕНО ДОБА У СВЕТУ.~

~Француска.~

1. Наука која изучава преисториску прошлост људског рода зачела се и развила у Француској. Њени су задаци тамо постављени већ у почетку овога века и многи су већ и решени. Једино је у овој земљи наша наука данас систематски сређена. Са тога је преисторија Француске боље позната но ма које друге земље. Са тога и стављамо Француску на прво место кад почињемо преглед каменог доба у свету.

Питање о терцијарноме човеку постављено је прво у Француској. То је питање, као што је у почетку ове књиге наговештено, решавано на разне начине и остало још нерешено. Од свију истраживања и претреса остала је у овоме погледу само вероватноћа, да је за време Терцијара у француској живео неки довољно интелигентни створ, који се ватром и каменим окресинама умео служити.

Најновији налазак намерно кресаног и дотериваног кремена учињен је у терцијарним слојевима код места Пи Курни. Ови су слојеви нешто млађи но они у Тенеју из којих су – као што је напред већ поменуто – извађени такође ломљени и дотеривани комади од кремена.

2. За време кватерне периоде, Француску су насељавали поречани и пећинци, који су у култури онако поступно напредовали како је напред изложено. Француски су научењаци и израдили ону деобу старог каменога доба на четири епохе, која за ову земљу потпуно вреди и ако се на све друге земље не може потпунце применити. Разне епохе у тој периоди назвали су по местима у којима су узастопни разни ступњи палеолитске културе најбоље развијени били.

Прву епоху у тој периоди назвали су шелска (Chelles), другу мустијерска (Moustier), трећу солитреска (Solutré) а четврту магдаленска (Madeleine). У најновије доба за првом је епохом постављена још једна ашелска (St. Achelles) која чини прелаз ка мустијерској.

За време шелске епохе климат је у Француској био благ и влажан. Речна су корита тада највећа била. Поречани су живели не само поред тих река, него и по местима, до којих поплаве нису допирале. Њихови остаци на оваким узвишенијим местима измешали су се са остацима из свију следећих периода, јер их никакви наноси нису препокрили и раставили, те тако се од ових разликују само по најпримитивнијој изради својој. Иначе су остаци из овога доба затрпани дилувијалним шљунком чији су их слојеви од млађих предмета раставили

Мустијерска је епоха била влажна и хладна, те су се глечери веома раширили. Због њих су људи морали напустити многа отворена станишта и почели су се склањати у пећине и одевати. Али су се ипак умножили, те су и станишта из овога доба чешћа но из претходнога; у Француској их је нађено на две стотине. Алатке из ове епохе су све израђене од местних стена, а нема их из далека, што значи да се тадањи људи нису много кретали.

Трећа је епоха била врло кратка и прелазна, те није чудно што се није на много места њених представника нашло. Температура је тада била блага, те се могло и ван пећина боравити, али су људи ипак највише у овима становали. Обрада кресаног камена постигла је свој врхунац. Тадањи су становници Француске већ почињали длетом да режу и калупе и разне ствари од костију да граде.

Магдаленских станишта познато је у Француској преко 130. Ово је време када су пећинци били најмногобројнији и најнапреднији. Тадањи су пећинци имали доста умешности, укуса и доколице, јер је од њих остало доста доказа граверске и скулпторске вештине и предмета којима су се кинђурили па чак и бојадисали. Обрађујући коштано градиво од разне руке па и глачањем, магдаленци су на овај начин припремили појаву глачаног камена и прелаз у неолитско доба.

3. Први неолићани у Француској не разликују се битно од својих претходника. Живели су по узвишеним заравањцима, у земуницама, али их је још било који су се у пећине склањали. Главни представник њихових станишта јесте старо селиште код Кампињија (Доња Сена) по коме је ова епоха име своје добила. Тамо су нађена кућишта са огњиштима, сметлиштима и са рбинама од посуђа. Камени алати показују почетке глачања. Брадва је најкарактеристичнија алатка. Гробљишта из ове периоде још нису позната.

Други је ступањ неолитске културе назван робенхаузенски, јер га најбоље представљају језерци чији су трагови такође нађени у Француској. Гробљишта из овог доба јесу како по пећинама тако и просто у земљи.

Трећи и највећи ступањ постигли су они француски неолићни, који су подизали мегалитске споменике и жљебили гробнице у камену.

Мегалитских споменика има врло много у Француској. Нарочита комисија, одређена да их проучава, прибележила је 1631 менхир, 55 камених дворедаца, 3438 долмена и знатан број кромлеха. Највише их је нађено у Бретањи а нарочито лепих код места Карнака, по коме је и дато име овој епоси новог каменог доба. Долмена има доста и у средњој Француској а врло мало на њеном северу и истоку.

Вештачке гробнице у камену жљебили су неолитски становници Шампање, у којој нема чврста камена за грађење долмена. Брдске стране око Марне јесу од кредних маса, у којима су неолићани каменим алатима ископавали гробнице, као што садашњи фабриканти шампањера дубу у истим странама подруме. Гробница има разних категорија. Једне су плитке, ониске и грубо издубене близу до површине земље, те су с тога често обурване. У оваквим се находило по четрдесет и више костура; види се да су потпунце испуњаване мртвацима разног узраста, поред којих је мало укопнина сахрањивано.

[Слика: Сл. 36. - Менхир код Кроазика у Француској.]

Друге су гробнице такође просте, али су дубоке и брижљиво искресане; у овима се находило по два, три, четири, пет а кадшто и по осам костура и то са више укопнина но у гробницама прве врсте. По толико а не више мртваца метано је и у гробнице треће категорије, које су биле најдубље и најпространије а толико удобне, да би се у њима могло и живети, јер су имале и предсобље и преграде и одушке за ваздух и степенице за силазак, и неке банке и полице. У овима је нађено врло много укопнина: камених секира и стрела, ножева, копаља, коштаних шила, удица, ободаца од камена, костију, шкољака и земљаних судова грубе обраде. На дуваровима ових пећина у рељефу су израђени облици камене секире и неке женске прилике. Многе лубање из ових пећина биле су трапановане за живота или су по смрти проврћене. По првима се познаје да су тада трапанована највише мушка и женска чељад, то јест за времена док кости лубање још расту. Циљ је трапана лекарска, а по смрти су лубање трапановане по свој прилици зато, да би се исечак као амајлија носио. У гробницама је нађено амајлија од људских лубања.

Лубање неолићана из ових француских гробница јесу врло разнолике, те изгледа да су припадале људима разних раса. Међу њима се налазе представници не само оних раса које су раније у Француској живеле већ и њихови мелези. Раније, кватернерне људе поделили су француски антрополози у неколико разних раса и покушали су да свакој од њих одреде не само географско распрострањење него и даље развиће у току времена. Прву су расу назвали канштатска, другу кромањонска, трећа и четврта су фирфуске, пета је гренелска а шеста тришерска. Прва је раса имала и лубању и лице врло дугуљасто. У друге је расе лубања дугуљаста а лице широко. Остале расе имају разнолике округласте главе. У Француској је прва раса најстарија, она се служила оружјем шелског доба. Кромањонска је раса живела у пећинама, а представници раса са округластим лубањама нађени су по млађим речним наносима. Ма да су све до сада нађене лубање врло пажљиво проучене, покушај ове класификације показао се као преран, јер нити још има довољно материјала за класиикацију преисториских раса, нити је геолошки положај досадањих налазака утврђен. Неким типским лубањама, на основу којих је класификација кватерних раса установљена, промењен је доцније положај у погледу њихове старости. Тиме је вредност оне деобе подривена.

Свршетак неолитскога доба у Француској десио се, по рачуну Картељакову, на 1200 пре Христа.

~Белгија~.

1. За почетницима преисториских истраживања у Француској пођоше прво Белгијанци, па својим радовима отекоше брзо велике заслуге за Преисторију.

Белгијанци су први доказали: да је људи било и у оној геолошкој периоди, када су живели мамути, пећински медведи, пећински лавови и друге животиње које су нестале или само из Европе или са свим. Они су први објаснили како су се културни слојеви у пећинама стварали и какав су живот првобитни пећинци проводили.

Првобитни становници Белгије били су поглавито пећинци; по отвореним местима ретко су где људи били настањени. Пећине су у Белгији многобројне око горњег тока Маса и његових притока. Оне беху дуго и много насељене у дилувијалним и потоњим преисториским временима, то сведоче културни слојеви, који су по њима проучени.

У најстаријим пећинским слојевима леже кости пећинских зверова, које су људи морали од туда прво изагнати да би се сами у пећинама могли одомаћити. За то време и пре тога људи су боравили негде у пољу, а где баш местимице; то се у Белгији није докучило. У опште је у овој земљи до скора био непознат први век старог каменог доба. Али у најновије доба нађоше се у Спиској Пећини трагови од људи који су је канда у томе веку обитавали, јер носе обележје најстаријих људи дилувијалнога доба. Преисторија Белгије почиње у широком обиму истом од другога палеолитскога века. Пећински слојеви који су се у овоме веку нагомилали пуни су костију од мамута, носорога и пећинских медведа, лавова и хијена, коња, ирваса и говеда. Све су ове животиње пећинци за храну ловили и у свој стан доносили. По већини костију познаје се да су од великих уловљених животиња у пећине доношене само бутине и главе, а трупине су остављене, јер на овима нема доста хране а незгодно је носити их. Друге су кости поломљене због сржине а лубање због мозга.

[Слика: Сл. 37. - Кремени ножеви из белгиских пећина.]

Људска оруђа нађена са тим костима одговарају облицима из мустијерске епохе. Кремен од кога су та оруђа окресана, није из Белгије већ из Шампање у француској. Ма да ова земља није далеко од горњега Маса, ипак је значајно да су најстарији становници овога краја градиво за свој прибор из друге земље добављали. Неки наласци тврде да су белгиски пећинци пробали да га обрађују од домаћега материјала али да са тим пробама нису могли бити задовољни.

Понеки рукотвори од камена из белгиских пећина опомињу на солитрешке облике, али се према овоме једноме факту не може тврдити да је и у Белгији трећи палеолитски век био развијен као у Француској. Четврти пак век, који одговара магдаленскоме ступњу, оставио је у белгиским пећинама многобројне хиљаде камених ножева, стругала, шила и коштаних копаља, игала и остава, ободаца од слонове кости и од фосилних пужева и земље за бојадисање. Пећинци овога доба почели су по костима урезивати неке шаре и изрезивати неке прилике. Они беху почели и своје мртве сахрањивати. У једним су пећинама боравили, а друге за гробнице употребљавали. Ово је велики корак у цивилизацији. Белгијанци се хвале и тиме да су њихови већ палеолитски претходници умели градити посуђе од блата, што су други народи тек доцније, на вишем културном ступњу постигли. И одиста врло смотрени проматрачи из реда геолога налазили су по белгиским пећинама рбаке од глиненог посуђа у друштву са костима кватерних животиња, које су ондашњи пећинци ловили па тврде, да ови остаци датирају из истога времена и да нису случајним ровењем измешани. Међу тим су на ово тврђење толике замерке учињене да су га се његови аутори већином сада одрекли.

2. И неолићани белгиски најрадије су у пећинама боравили. Њихови су трагови нађени већином у таквим пећинама, које у кватерној периоди нису биле насељене. У културноме слоју белгиских неолићана леже поломљене кости од јелена, дивокозе, курјака, лисице итд., од мрког медведа, риса, тура, бизона, дабра, елена, – дакле од животиња којих већином данас више нема у белгиским шумама. Од људских рукотвора овде има грубог земљаног посуђа, камених ножева и стрела, глачаних секира од камена и ободаца од вепрових зуба. Материјал за камене алате и оруђа белгиски су неолићани находили и у својој земљи и нису га више једино из Француске доносили. Велике су радионице нађене код Спијена близу Монса где је обрађиван кремен из преисториских мајдана код Мевена.

Неолићани су своје мртве редовно у гробнице сахрањивали. За тај циљ употребљавали су или пећине или су подизали долмене, којих је некада у Белгији било много више но што их сада има.

За време неолитске периоде људи су све више и више остављали пећине и настањивали се на пропланцима, по равнима, по висоравнима и око реа. При томе су пазили да их природни положај места осигурава од изненадних напада. За тим су почели подизати барикаде око својих станишта. Та се, дакле, ратничка потреба јавила код неолитских становника Белгије, који се тиме јако разликују од својих мирољубивих претходника. Са угоднијим животом дошли су и напади суседа, а са овима и потреба одбране и ратовања. Испитачи каменога доба у Белгији наишли су на више људских костура, од којих су неки постали од општега значаја за науку. Свима антрополозима позната је лубања из пећине код Енгиа, за коју се најзад оштроумни Хексли изразио да је могла бити на рамену каквог философа исто тако као и на коме дивљаку. – Људска вилица из Нолетске Пећине код Фирфуза јединствена је својим кројем, по коме је Брока познао да више личи на мајмунску но на људску. – Код истога места, у преисториској костурници, нађене су лубање по којима су Катрфаж и Хами установили две разне расе фирфуске. – Најзад, у најновије доба нађени су костури пећинаца у Спиу код Намира који имају особине најстарије расе преисториске, који истина нису били лепи и стасити али су морали бити врло јаки.

~Британија.~

1. Британија је исто тако давно насељена била, као што беше Француска. Првобитни њени становници бејаху на истоме, првобитноме културноме ступњу на коме се налажаху становници Француске у првим вековима каменога доба. Шта више вероватно је да су се ти истоветни ступњеви у исто доба у обема земљама подизали. Вероватноћа је ова у толико већа што се поуздано зна да у оно доба Британија није била морем одвојена од Француске и остале Европе. Због тога су први познати нам Европљани могли сувим прећи на земљиште данашње Енглеске и настанити се тамо пре него је знатан део истога у море утонуо и Ла-Маншом се од европскога копна одвојио.

И у Британији су најстарији људски рукотвори нађени у слојевима речнога шљунка нагомиланога у кватерној периоди. Највише их је нађено по долинама река у јужној Енглеској, у долинама Темзе, Узе итд. и њихових притока. Кватерни наноси ових река могу се на две главне групе разделити. Једни су из доба глечерскога а други су преглечерски. У овим старијим наносима леже остаци античкога слона, хипопотама, Мерцковога носорога и разних шкољака, које сада живе у јужнијим земљама, у Египту, Сирији итд. Рукотвори људски из тих слојева личе са свим на шелски тип каменог оруђа, који карактерише први неолитски век.

У дилувијалним наносима леднога доба у Енглеској сачуване су кости мамута, носорога са претињеним ноздрама, мошуснога говечета, ирваса итд., а камена оруђа подударају се са мустијерским типом. Али их овде има много мање но у старијим слојевима. Долине се водама испунише, а климат поста оштрији, те се поречани морадоше расељавати и у пећине скривати.

2. И пећинци су највише својих трагова оставили по јужним крајевима Енглеске. У Кенту и Девонској има пећина, које су у преисториским временима толико дуго биле насељене, да су њихни становници прешли по два три разна ступња усавршавања. Ти ступњеви одговарају другом, трећем и четвртом веку старог каменог доба у Француској. У најнижим пећинским слојевима културнога порекла нађене су кремене окресине мустијерског типа, а у највишим археолошким слојевима поред камених алатљика леже коштани предмети обрађени онако, као што су за време магдаленско обрађивани. Разлика је само што су се становници Француске у ово доба већ и уметности предавали, а у Енглеској се тада још не јавише никакви почеци гравирања нити скулптуре.

3. Ново камено доба у Енглеској је доста дуго трајало. Остаци из тога доба нађени су на врло много места и то не само по јужним крајевима Енглеске, који су у прва времена канда једини насељени били. Највише их је нађено на површини земље; а то значи, да су неолићани у Енглеској боравили већином ван пећина, можда у кошарама и колибама блатом облепљеним или у плитким земуницама. Ту спадају многобројни и разнолики предмети од глачанога камена: секире, пијуци, длета, жљебила, пробушени батови и чекићи, брусови. Ту су разнолики лепо окресани кремени ножеви, стругачи, копља, стрелице и џилити. Ту су разни коштани и земљани предмети за украс, за посуђе, за шивење, за ткање итд.

Највећи споменици из каменога доба у Енглеској јесу мегалитске грађевине, вештачка островца, градине и тумули.

На слици 38 представљен је један енглески кромлех из млађег каменог доба. То је, како се види, један круг неправилних стећака побијен у земљу поред једне гомиле стећака наслагане на форму долмена.

[Слика: Сл 38. – Кромлех у Енглеској.]

Већа је и значајнија камена грађевина (Stonehenge) близу вароши Солзберна (сл. 39). И ако је данас та грађевина доста растурена, познаје се, да је у почетку овде био округласти кромлех од вулканског камена, који је из далека донет, па је око истога подигнут ходник од пешчарских стећака из тамошње околине. Цела грађевина није од једном подигнута, већ је у разним временима дограђивана. Која су то времена била, то се није могло докучити. Мисли се да је грађевина почета у последњем веку неолитскога доба, па су је ограђивали и дограђивали и много млађи становници овога предела у Енглеској.

[Слика: Сл. 39. – Стохенџ у Енглеској.]

За време неолитско почеше се у језерима у Ирској подизати вештачка островца (Crannoge) од набацаног камена, од шипова и фашина, на којима су људи становали и до XVI века по Христу.

У Шкотској се почеше већ тада подизати високе куле и пространи градови (brochs) од камена просто наслаганога, који су наравно и у познијим временима употребљавани.

Из истога доба почињу датирати и многобројни тумули у Енглеској, који су подизани и у следећим преисториским временима. Најстарији су тумули дугуљасти (long-barrons), а млађи су округласти (round-barrons). Први су из доба са свим неолитскога а други су зашли већ и у метално доба, јер поред предмета од глачанога камена садрже и неке бронзане ствари. Људи сахрањивани у старим тумулима каменога доба имали су лубање дугуљасте, а у млађим тумулима сахрањивани људи припадали су већином другој раси која је имала главу округласту. У већини тумула сахрањивани су целокупни мртваци, а у некима су само остаци од сагорених лешева. Обичај спаљивања мртваца у Енглеској почео је већ у каменој периоди, али није превладао ни у бронзаној периоди, јер тумули и из овога доба имају више целокупних костура него ли спаљених. Ово је дакле на супрот ономе што се нашло у Данској, у којој тумули бронзанога доба чувају остатке спаљених мртваца.

~Данска.~

1. „Данска заузима у историји много веће место него ли на карти Европе; народ је већи од своје земље. Ма да су увећањем суседних народа Данци изгубили нешто од свога политичког утицаја, ма да им је недавно неправедно отргнута једна велика област, ипак су данашњи Данци достојни представници својих предака. И много моћнији народи могу им позавидети на месту које заузимају у наукама и вештинама, јер су мало који што више од њих привредили за напредак људских знања. Копенхаген има права да се дичи како својим музејима тако и својим професорима.“

Овако се о малој и скромној Данској изразио поносни син велике и горде Енглеске (Joh. Lubbock) кад је почео да излаже преисториске старине из Данске. И право је за то имао. Преисторију Данске проучили су њени научници боље но што је икоја друга земља у овом погледу проучена. Њима је у овом послу предњачио сам краљ Фридрих VII, који је своје слободно време посвећивао старинама и штампао једну класичну студију о споменицима каменога доба у Данској.

Дански су научењаци први поделили Преисторију на периоде: камена, бронзе и гвожђа.

У ову су земљу дошли људи тек у почетку млађег каменога доба. Никакви трагови фосилних или кватерних људи нису тамо пронађени, а неће се ни пронаћи, јер је Данска за време кватерно била под окриљем глечера. Истом кад су се глечери са земље повукли, наиђоше неолићани који се настанише по морским обалама или око бара и плитких језера, што засташе по котлинама у глечерским наносима.

О првобитним приморцима у Данској ми смо већ напред рекли да представљају први ступањ неолитске културе. Каквој су раси припадали, то се није могло докучити, јер се никакве кости њихове још не нађоше у оним силним сметлиштима њиховим. Да су живели одмах по истеку кватернога доба, када су биле једнаке прилике и у Северном и у Балтискоме Мору, сведоче једнаке љуштуре шкољака у гомилама по обалама једнога и другога мора, а зна се да су се доцније шкољке у Балтискоме Мору измениле а неке од њих, нпр. острице, и са свим нестале, с тога што је вода постала мање слана. Неки дански научници мисле да су ове приморске насеобине трајале до 1500 године пре Христа.

2. Полужани – тако се могу звати остали становници мочарне Данске каменога доба – оставили су доста и својих алата и гробница а прилично и својих костију.

Алати су им по обради надмашивали све сличне творевине истога културнога ступња у другим земљама. Нарочто су лепи и особени они рукотвори који су нађени по разноврсним гробницама из каменога доба. Овде се истичу велике лепо углачане секире, лепа орнаментика и разноврсно камено градиво. Секире су биле са ушицом, без ње или са жљебом за повез. Батови, длета, тестере, ножеви и стругала, маљеви, копља и стрелице, удице, тегови и мреже, шила, брусови, жрвњеви и земљано посуђе, обоци од костију, ћилибара, – све је то многим и разноврсним примерцима испунило преисториске музеје у Данској; све је ово тако лепо израђивано да су камени артефакти из других земаља далеко за овим заостали.

[Слика: Сл. 40. Један тумул са два улаза у Данској.]

Тамошње неолитске гробнице различне су по времену из кога датирају. Најстарије су просте коморе од 5-6 плоча у дуварима. За овима су грађене пространије гробнице од више устубочених каменова а најзад дугуљасте гробнице. Долмени су засути у гомиле и често кромлесима опкољени. Ови мегалитски споменици карактеришу други век неолитске периоде у Данској, за који се мисли да је трајао до 1000 године пре Христа. Међу тим тумули су подизати и у периодама бронзе и гвожђа. У Данској су нађени интересни случаји да је око неолитскога тумула подизат други у периоди бронзе. Исто тако има тумула из првога доба опкољених тумулима гвожђанога доба. Овај одношај показује и ред старешинства.

Од свију костију које су нађене у неолитским гробницама у Данској најчувеније су лубање из Borreby, које су истина округласте и полуокругласте, али иначе имају особине најстарије расе са дугуљастом лубањом.

Много остатака од преисториских полужана нађено је по тресетиштима у Данској. Људи су врло дуго живели на местима где су се стварали слојеви тресета, те зато се у овима сада налазе представници разних културних ступњева. У доњим слојевима тресета леже остаци из каменога доба, у средњим су слојевима предмети од бронзе, а у горњим од гвожђа. Тако нам један просек у данскоме тресету може да представи хронолошки ред преисториског насељења Данске. Тај исти просек показује и у каквом су климату ондашњи становници живели, јер се у разним слојевима тресета и различно дрвеће налази. У најнижим слојевима очувана је флора хладних предела који су сада далеко на Северу, а у њима нема никаквих људских трагова. У доњим слојевима, са остацима ирваса, правола и неолићана, леже дебла од четинара, којих више нема у Данској; у средњим слојевима, са остацима бронзанога доба, очувана је шума храстова а у горњима је шума букова, која и данас у Данској превлађује. Тресетишта имају по 7 метара дебљине, а за њихово стварање требало је до 12.000 година. Па како смо већ рекли да је камено доба трајало до 1500 године пре Христа, то се види да оно захвата највећи део времена потребнога за стварање тресета, дакле највећи део преисториских времена у опште.

~Скандинавијa.~

1. И ова је земља врло позно постала човеку доступна, јер су је глечери врло дуго целу покривали. Па и то само јужни окрајци њени могаху примити обилније насеље људи из преисториских времена. Од нађених старина 3/4 су из најјужнијега положитога приморја, а само је 1/4 из средњег – и северног – дела ове земље. Врло је неједнака расподела предмета и између две упоредне половине ове земље, Шведске и Норвешке.

У Норвешкој су тресетишта створена од шест разних флора, а то значи да се климат шест пута мењао док се тресет нагомилавао. У понеким слојевима тресета нађени су камени рукотвори из млађега неолитскога доба.

2. Много више неолитских старина нађено је у Шведској. Прво ваља поменути огњишта са напеченим каменим плочама, са угљеном, пепелом и костима, која су откривена како у приморским гомилама љуштура од шкољака тако и ван ових по јужним деловима Шведске. Може се мислити да су ондашњи становници живели под кожним чергама, као садашњи Лапонци, или у колибама од дрвета, од тресета па и од камена. Од каменог оруђа и алата имали су копља, стреле, батове, ножеве, мачеве, тестере, бушаче, длета и секире итд. Од костију су градили удице, остве и вилице за риболов, шила, игле и гребена за расплитање жилавих влакана, којима су шили одећу. Од ћилибара су имали ђердане а китили су се и костима и зубима од разних животиња. Од земље су градили лончарију са ушкама за повраз.

[Слика: Сл. 41. – Долмен у јужној Шведској.]

По набројаноме прибору познаје се да су неолитски становници Шведске живели од лова и риболова. Али се знаде да су били и сточари и ратари. Припитомљене су имали говеда, коње, овце и свње, а нађени жрвњеви доказују да су се и житом хранили. Мртве су сахрањивали по долменима саграђеним као и у другим земљама (сл. 41). Људске главе из тих гробница доста су једнолике и подударају се већином са главама садашњих становника германског порекла. Када се при том узме на ум, да Историја не бележи никаква знатна насељења нових народа по Шведској, онда изгледа вероватно да су данашњи Шведи непосредни потомци својих неолитских претходника у тој земљи. Оне главе из шведских долмена које не одговарају скандинавскоме него лапонскоме типу, припадале би по томе преариским прастановницима Шведске (Hoernes).

Камено доба у Шведској трајало је баем онолико дуго колико у Данској. То се познаје и по савршенству обраде рукотвора од камена. И овде су приморци старији и неразвијенији од напреднога народа који је своје мртве сахрањивао по долменима.

~Немачка.~

1. Преисторија земље Немачке није тако добро позната ни систематисана, као што би се могло очекивати према великоме броју њених брижљивих и учених истраживача, и према великоме броју прикупљених чињеница.

За трајање првог ледног доба Немачка је била застрта од ушћа Рајне до Карпата. У томе времену нису дакле могли људи у њој становати. Доцније, кад се ледени појаси повукоше, појавише се са југозапада први људи у Немачкој; њихови се остаци нађоше највише на међама другог ледног доба, које је захватало само Северну Немачку од ушћа Елбе до Њемена. Али тих остатака од становања у отвореном простору нема тако много као што их је нађено у другим земљама. Нешто више остатака нађено је у пећинама од којих је најзнатнија Шупља Стена (Hohlefels) у долини Аха у Швајцарској. Становници ове пећине били су као и сви слични људи ловци и рибари, што сведочи коштано оружје и алати нађени у тој пећини. Кости су од медведа, ирваса, мамута, носорога, дивљег вепра, пећинског лава, риса и дивље мачке, од шарана и кесеге. Од медвеђе доње вилице са јаким очњаком градили су тамошњи пећинци просто али опасно оружје, којим су могли дубоке ране задавати и кости пробијати. Изгледа да су се овим највише послуживали да отворе цевасте кости са мождином, јер су на овима често виђене рупе и други трагови од бодежа оним зубом. Тамо је нађена и једна ирвасова лубања тако дотерана да је могла као чаша послужити. У опште су разни рукотвори од костију и рогова тако многобројни да су немачки писци хтели за Немачку да изделе једно нарочито коштано доба Преисторије.

Пре но што су се људи у овој пећини настанили, живели су у њој медведи од којих су остале оглодане кости од говеда, коња па и самога човека. А после палеолићана живели су у њој и неолићани, јер су нађени одговарајући рбаци од земљаног посуђа и предмети за ткање и плетење.

2. Неолићани су много боравили по пећинама Франконије између Бајрајта и Бамберга (у северној Баварској). Хранили су се месом од дивљачи, која се и данас тамо налази изузимајући ирваса, и од правола, који је у историским временима од туда ишчезао. Знали су камена оруђа глачати, земљано посуђе градити, пољско биље обделавати, ткати и плести. Од костију и рогова израђивали су игле, шила, мачеве, копља, остве па већ и виљушке. Китили су се зубима коњским и псећим. Бојадисали су кожу бојом црвеном. Изгледа да су имали припитомљене коње, говеда, овце и псе. Камене алатке не беху им баш угледне као у других сличних народа. Значајно је да су неке велике секире биле пробушене и тако углављиване, да су за орање могле служити. Од земље су градили мање или веће посуђе: лонце, плитице, чиније итд.

У опште узевши, ови баварски троглодити стајали су од прилике на истоме културноме ступњу на коме беху први неолитски језерци у Швајцарској. У погледу уметности стајали су ниже од француских троглодита кватернога доба, јер онако лепе слике нису умели цртати. Остаци од накољаца нађени су само на неколико места, од којих су најзначајнији остаци у тресетишту код Шусена и у језеру код Штаренберга (сл. 42).

[Слика: Сл. 42. – Темељи сојенице код Шусена.]

Станишта неолићанска све су чешћа што се више на север иде. У балтичкоме приморју у Мекленбургу и околини, нађено је више од 500 таквих станишта; то ће рећи да је насељеност била довољно густа и да се већ у каменој периоди зачела важност овога краја. Од већих остатака неолитскога доба у овоме су крају очувани гробови, тумули, утврђени логори и жртвишта. Изгледа да је камено доба трајало много дуже у Северној Немачкој но у Јужној, јер је ова раније од рве дошла под утицај металне културе, која је са југа придолазила.

3. У Немачкој су чувена преисториска гробља која су названа хунска (Hünnengräber) и врстачна (Reihengräber). Прва су од великих камених плоча као долмени, а друго су прости мали гробови у земљи у којима су мртваци седећке постављани. Ма да се обичај копања гробова у редове, који и данас траје, сматра као обележје познијих времена, ипак је факт да су већ немачки неолићани своје гробље по врстама ређали. Да је тако гробље заиста из каменога доба, сведоче камене глачане секире, батови, длета и обоци, који су са костурима нахођени. Тип овакога гробља откривен је код Монсхајма у Рајнској Провинцији. У Шлезвиг-Холштајну имаде много тумула са каменим гробницама или без истих. Неки су од њих подизани изнад равне ледине, а понеки изнад гроба који је у земљи копан.

По преисториским лубањама које су нађене у Немачкој закључило се да је у овој земљи за време палеолитско становала једна раса, а за време неолитско три разне расе. Прва раса има одлике најпримитивније расе европске. Тип јој беше узет у Канштату код Штутгарта, али се недавно доказало да чувена лубања из овог места није преисториска. Тип ове расе сматра се да је остварен и на скелету исто тако чувенога пећинара из Неандертала, али се за овога доказало да је услед рахитизма ненормално развијен а и да није кватерне старости. Други представници кватерне расе, што су нађени код Лара и Егисхајма, подлегли су такође некоме сумњичењу.

У Немачкој сада влада мишљење Вирховљево да нам је кватерна раса људи непозната, а да су тамошњи неолићани били Аријевци. Ова друга поставка основана је више на разлозима лингвистичким и историским него ли на антрополошким.

Неолитско доба трајало је у Пруској, по мишљењу Лисауера, до 1000 год. пре Христа.

~Швајцарска.~

1. Напред смо већ рекли да је Швајцарска за време леднога доба била сва глечерима застрта, о тога је појмљиво што се у њој не нађоше никакви људски остаци, који би датирали из другога века палеолитскога. Али нису тамо нађени ни остаци из предледнога, из првога века каменога, који би се могли очекивати, почем је тада било земље на којој су људи могли становати, а на тој је земљи расло биље слично биљу шелскога доба у другим земљама. Сем тога трагови прве шелске културе нађени су у оближњим покрајинама, у Горњој Италији, у басенима Роне и Рајне, па је према томе могуће, да ће се такве старине наћи и у Швајцарској бар по нижим њеним местима, која у оно доба још не беху олеђена, и која глечери нису позније разрили и растурили. Тек је у последње палеолитско доба Швајцарска била људима прилично насељена. То сведоче неколика врло добро проучена станишта са фауном и рукотворима карактеристичним за магдаленску епоху: Тајген, Верије, Се, Лизберг и Белрив. Ово последње станиште, као и још нека друга, садрже остатке, који указују на прелаз измеђ' последње палеолитске и прве неолитске епохе и у неколико попуњују ону празнину, која се претпоставља измеђ' ове две епохе.

Неолитска се култура у Швајцарској изванредно лепо развијала на сојеницама по тамошњим језерима. Како су ти језерски станови подизани, и како су људи у њима живели, то је већ изложено напред. Овде ћемо само поменути неке факте, који се тичу само швајцарских језераца. Прва таква насеобина примећена је у Циришком Језеру код Обермајлена у зиму године 1853-54 када вода у језеру беше јако опала; а најбогатија и најбоље проучена је сојеница код Робенхаузена крај језера Фефикона. Ова се сматра као најбољи представник свога рода, зато је по њој и именован овај век неолитске периоде: робенхаузенски. У Нефшателском Језеру било је 40 језерских насеобина од којих је свака имала по 300 домова. У свој Швајцарској било их је преко 200.

Ове многобројне насеобине подизате су у разним преисториским периодама. Насеобине из каменога доба поделили су швајцарски научари у три периоде. Прва је периода представљена шаванском насеобином у Бијенскоме Језеру; рукотвори су у њој врло прости, секире мале, једва нешто углачане и све од домаћег камена; батови здепасти; грнчарија врло груба; украса нигде никаквих. У сојеницама друге периоде сви су рукотвори много савршенији, а многе су секире од странога материјала (нефрита, једеита и хлоромеланита). У трећој периоди опажа се прелаз у културу бронзе, а тај прелаз чине бакарни а нешто и бронзани предмети.

Напред је већ речено да су у Швајцарској многе насеобине трајале и у правим металним периодама, те се по њиховим сојиштима налазе културни слојеви који одговарају не само каменој него и бронзаној и гвозденој периоди. Такве су на пример биле насеобине код Нефшатела и Ниваде. Код Еставајера је сојиште са једним слојем који садржи камене и другим слојем који садржи бронзане предмете. Из каменога су доба сојишта код Вангена, Робенхаузена, Моседорфа, Мајлена, Конциза, Сент-Обена итд. У опште се може рећи да су становници источне Швајцарске престали становати на језерима чим је наступила метална индустрија, а у западној Швајцарској становали су још и за време бронзе и гвожђа па чак и у првим историским временима.

Швајцарски су научењац пробали да одреде време када су прве сојенице у њиховој отаџбини почеле се градити, па су се у оцени истога врло разишли. Једни им приписују старост од 7000 година, други од 5000; неки мисле да датирају само 2000 година пре Христа.

Швајцарски накољци каменога доба сахрањивали су своје мртве по свој прилици у вештачке гробнице. Можда су они и градили оне долмене што су подигнуте спрам неких језерских насеобина у којима су нађени предмети из неолитске епохе.

У овоме погледу чувен је долмен крај Нефшателског Језера код Овернија, који је подигнут у веку робенхаузенском али који је отваран и употребљаван и у периоди бронзе. Долмен је од гранитних плоча са две коморе и тремом а окружен је мањим гранитним плочама. У њему је било 12 читавих скелета, са двема секирама од серпентина и обоцима од животињских зуба. Од бронзе и бакра беху неки сићушни предмети: дугме, игла и прстен, а то може значити да је тек у почетку металнога доба овај долмен по други пут употребљен. Спрам њега је у језеру једно сојиште из каменога доба а нешто даље од овога једно сојиште из доба бронзе.

Што се тиче расе швајцарских сојеничара, то су у овом погледу меродавни резултати до којих је дошао Вирхоф проучавајући њихове лубање:

1. Лубање језераца из чистог каменог доба јесу округласте.

2. У прелазној периоди живели су људи и са округластим и са дугуљастим лубањама.

3. У правој бронзаној периоди лубање нагињу све више типу доликоцефала.

4. Народ гвоздене периоде имађаше мешовите особине, али у њему превлађиваху брахицефалични типови.

~Аустрија.~

1. Од првобитних поречана није остало много трагова у земљама Аустро-Угарске монархије. Први су трагови нађени код Јословца, на међи измеђ Моравске и Доње Аустрије. То беше културни слој измеђ терцијарнога песка и кватернога леса, у коме се нађе ватриште и поломљене кости од мамута, носорога и коња, а такође и камено оруђе од рожнаца . Сличне су ствари нађене доцније код Цајселберга и Штилфрида у Доњој Аустрији, и код Предмоста близу Прераве у Моравској. Сумњало се да ово не буду остаци од земуница које би у готовом лесу биле ископаване, али се увидело да камена оруђа из њих носе већином палеолитски карактер, да међ' нагомиланим костима имаде их и од дилувијалних животиња и да су у оним земљама људи живели већ кад и мамути. И од самих тадашњих људи остало је неких костију, по којима се познало да су се у краниолошком погледу приближавали дугоглавим расама из првога каменога доба. За неке, као на пример за вилицу из Шипке у Моравској, мислило се да је припадала неком мајмуноликом човеку, али су искусни лекари доказали да је овај сувременик мамутов био познозуб, па су му с тога зуби мање развијени но обично.

2. Прелаз из старијега каменога доба у млађе, кога прелаза нема у толиким другим земљама, остварили су пећинци у Аустрији. Гуденушка пећина у долини Кремса скривала је у почетку грабљиве хијене и курјаке, који су у њу довлачили делове мамута, носорога и дивокоза; па су за тим у тој пећни становали људи, који су се хранили ирвасима а израђивали су врло просте алатљике од кварца, кремена, јасписа и опала, од костију и од рогова. У њој је било станиште и радионица правих палеолићана. Поступно развиће неолитске културе из палеолитске примећује се на предметима нађеним у неким пећинама у Моравској, Чешкој и у Галицији, као на пример у Житној Пећини код Кртиња и у Бичискали код Бланскога, које обе беху заузете већ у дилувијалној периоди. На потпуно неолитскоме ступњу били су многи пећинци у Моравској, Чешкој и у Маџарској. За пример пећина из овога доба наводимо Пекарну или Диравицу, Випушку Пећину, које су као и прво поменуте две у Моравској.

3. Накољаца је било по језерима Горње Аустрије и Крањске, и на реци Морави код Оломуца.

У Атерском Језеру нађено је шест сојишта, у Месечевом Језеру (Mondsee) две, у Нижидерском Језеру и љубљанском тресету по једна, а у Трунском Језеру била је велика насеобина код Гмундена на излазу Труна из језера. Љубљанска насеобина јесте једна од најзнатнијих. Она је била 250 м. одмакнута од обале некадашњег језера, у коме се преко сојишта нагомилао 2 м. дебео слој тресета. Соје су овде биле округле и то од јасена, тополе и бреста, а ређе од четинара. Има их на 20.000 а запремају простора више од једног хектара. По остацима у културноме слоју познаје се да су љубљански накољци ловили највише јелене, срне, даброве, сомове, штуке и шаране, гајили овце, козе и говеда, да су се сладили лешником, дреном и малином, да су жрвњевима мели зрно, ваљда житно, да су упредали ужад од лике и конце од лана, да су се служили наџацима од јеленских рогова, да су од костију градили игле, шила, копче, од камена: ножеве, стрелице, брадве, батове, жрвњеве и брусеве, а од земље: шарене лонце, чиније, плитице, итд., да су се китили ђерданима од иловаче и од животињских зуба и да су градили себи идоле од блата.

Значајно је да у аустриским сојиштима није нађено тканих ствари нити плодова од усева. Али и ако због изобиља лова и одела од руна ови накољци нису морали много ни ткати, ни орати, ипак је вероватно да су им ови радови били познати. Мисли се да су они своје станове на водама мирно напуштали те сав мал собом односили, а не да су га бежећи од пожара – као што је на многим швајцарским сојеницама било – остављали да у воду тоне и абоноше се.

Аустриски накољци напустили су своја надводна селишта одмах у почетку металнога доба; с тога у њиховим сојиштима нема бронзаних или гвоздених предмета онолико колико их има у западној Швајцарској, већ само по гдекоји, и ови су можда позније у језера упадали и са ранијим се предметима мешали.

4. За време неолитско Аустрија је била може се рећи густо насељена сувременицима њених накољаца. Селишта са остацима земуница и колиба нађена су на врло много места особито у оним покрајинама Аустрије где је било много вредних истраживача. У Чешкој, у Шлеској, у Моравској, у Доњој Аустрији и у Угарској нађено је толико разноликих продуката неолитске културе, да се овде набројавати не могу. Мање насељене у то доба биле су Горња Аустрија, Крањска, Корушка и алписка област царевине. У Горњој Аустрији интересна је насеобина на Геченбергу при ушћу Милбаха у Салцах, у којој су се израђивали камени предмети од валутака што их Салцах из планина доноси и на спрудовима нагомилава. Мисли се да су можда баш овде израђивани камени предмети којима су се служили накољци на Месечевом, Атерском и Трунском Језеру јер у овим сојиштима нема отпадака који би доказивали да је камен на њима самим обрађиван био, а нађене камене алатљике од сличнога су градива и кроја као и оне на Геченбергу.

Неолићанска насеобина на овоме брегу била је неколиким бедемима окружена. То је понајстарије градиште у Аустрији, у којој је земљи нађено врло много насутих градина из преисториских времена. Неке су градине од просто нагомиланога камена; на некима је спољна површина каменога насипа ватром затапана и оцаклаисана; једне су од простог набоја а у некима од ових површина је набоја опечена. Градине су ове подизане већином у металноме добу, али их има које датирају већ из неолитске периоде. Овакви су, на пример, неки Кастелијери у Истрији, градине на Витусбергу, Хајденштату и Бизамбергу у Доњој Аустрији, на Вајзенбергу и Мајденбергу код Николсбурга у Моравској, Пургберг и Шеленбург код Јегерндорфа у Шлеској, Замка и Шарка у Чешкој. Најзнатнији је „Турски Шанац“ на узвишици код Ленђела у Маџарској, у коме су нађена кућишта са кујинским остацима, амбари у земљи, гробнице са згученим, чучећим костурима, кременим оружјем, земљаним посуђем и обоцима од пужева и идолима од блата. Сем ових неолитских остатака нађени су у истоме шанцу и предмети од бронзе и гвожђа, што сведочи да су се у њему склањали људи и после каменога доба. Неолићани су имали велике дугуљасте лубање, припадали су једној чистој раси без мешавине типова, и доста су слични били са неолићанима северне Европе; а овдашњи становници металних периода имали су обичај своје лубање деформисати и мртве опружене сахрањивати по чему је слободно мислити да нису били истога племена кога беху њихови неолитски претходници.

~Русија.~

1. Преисторија Русије има особенога значаја, јер је ова земља на пролазу народа из Азије у Европу. На жалост је она још врло мало проучена, ма да су јој изврсни радници сву своју пажњу посветили. Први резултати њихових истраживања оборише мишљење Несторово да пре Варјага Русија није била насељена, и доказаше да је тамо људи било већ за време ледене периоде. У времену када су глечери највише распрострањени били, највећи део Русије изгледаше као ледена пустиња (од прилике као сада Гренланд) из које се не истицаше никаква земља на којој би се могло живети. Људи су се могли тада налазити јужно од те границе ледене пустиње, која је допирала скоро до јужне Русије. И одиста, у кватерним наносима ових предела нађене су на више места поломљене кости мамута и ноорога и грубо окресане камене алатљике. Таква пристаништа ловаца онога доба откривена су у дилувијалним терасама на пример у Гоницима код Лубња (Полтавска Губернија) у Костенци на Дону (Воронешка Губернија) и у Карачарову код Мурома на десној обали Оке (Владимирска Губернија). То су трагови најстаријих становника Русије. Иза предледнога доба, када је лед почео ка северу узмицати и земља испод њега испољавати се, наилажаху мамути и друге тадање животиње, с њима и људи, у све северније и северније крајеве. Ово поступно помицање људи на север трајало је врло дуго; тако су у балтичке области и у финску стигли на крају ледне приоде, када већ беше нестало мамута и када су са палеолитскога ступња већ били стали на неолитски ступањ културе.

2. Трагови палеолитских становника Русије откривени су не само у речним терасама већ их је нађено и по пећинама, које су многобројне како по азиској тако и по европској Русији: по Алтају, Уралу, Кавказу, Криму, у губернијама Архангелској, Пермској, Уфимској, Казанској, Оренбуршкој, Астраханској, Донској, Нижегородској и Подољској. Наравно да све ове пећине нису још проучене, нити су се у свима проученим нашли трагови преисториских пећинаца. Најбоље је проучена Мамутова Пећина на реци Рудови, што утиче у Вислу. У најнижем делу културнога слоја ове пећине леже разбијене кости мамута, ирваса, јелена и других зверова са кременим једриштима и окресинама на форму првобитнога људскога оруђа, а без икаквог трага земљаног посуђа и без икакве коштице од домаћих животиња. Очевидно је да су у овој пећини становали људи за време палеолитско.

Кремене алатљике кресане су од местнога материјала, а њихов велики број (преко 2000) указује колико је дуго ова пећина у палеолитској епоси била уточиште људима. Међу разним облицима окресина лепо се распознају ножеви, стругачи, тестерице, копља и стреле, длета. Вилице пећинског медведа дотериване су да послуже као убојито оружје, на прилику оних у Немачкој. Пробушени зуби истога медведа, јелена, елена и вука низани су за накит, а шиљати зуби вука и лисице могли су за шивење коже послужити. За овај су циљ служила и шила од костију лисице, јелена и мамута. На неким плоштим костима веџбали су се ондашњи пећинци и у ликорезу.

3. По глачаном каменом оруђу из виших делова културнога наноса у Мамутовој Пећини, познаје се да су људи у њој становали не само у палеолитској епоси, већ и у епоси неолитској. Не далеко од Мамутове јесу пећине Вершховска, Ојцовска, Окопска, Збујска и Сосновска у којима су такође нађени трагови најстаријих руских неолићана, који се од својих претходника разликоваху тиме, што су почињали земљане судове градити и камене алатљике глачати. На овакоме прелазноме ступњу били су и они првобитни Украјинци који су по околини садањега Кијева копали у лесу дубоке и узане ходнике и земунице те у њима боравили. Пред улазима у ове вештачке пећине виђена су на поље избачена буњишта са каменим рукотворима, рбинама од посуђа, са костима од риба, говеда, свиња и коња и љуштурама речних шкољака. Како највише има остатака од риба и шкољака, то се мисли да су становници украјинских вештачких пећина своју храну највише у Днепру тражили. Хранили су се мало и месом од говеда, коња и свиња, али канда још немаху ове животиње припитомљене. Камене алате још нису умели глачати, али су већ почели употребљавати и камен мекши од кремена. Посуђе, које су од блата месили, беше одвећ грубо и врло невешто печено. Вештачке су пећине копали и у чврстоме камену нпр. у кречњаку на Криму, али много мање, јер је на овом и оваким местима било природних пећина. Људи су вештачке домове правили само онде и онда, где није било готових природних заклона или кад такови не беху више људима довољно удобни.

4. Станишта руских неолићана ван пећина многобројно су по свима деловима царства распрострањена. Она се налазе не само по свима јужним местима где је било људи за време палеолитско него и по целој средњој и северној Русији, тако да је и на далеким обалама Белога Мора било људи са неолитском културом. Један поглед на карту насељености Русије у тој периоди показао би да је она и тада била најнасељенија по оним местима која су и сада највише насељена. Али при овоме упоређењу ваља имати на уму и то да испитача Преисторије највише има у садашњим културним центрима одакле су своје околине испитали боље но удаљеније крајеве, па по томе, дакле: да археолошка карта у опште, а особито карта преисториских насеобина, не казује толико право стање предмета колико казује стање нашег познавања истога предмета.

Једно од најбоље испитаних станишта неолитскога доба лежи близу Петрограда на обали Ладошкога Језера. Насеобина је овде била пола на води, пола на суву, па је нешто тресетом а нешто језерским муљем засута. Из ње су извађени не само рукотвори од глачаног камена, од кости, рога, дрвета и глине, него и човечје кости и остаци флоре и фауне, која га је окружавала. Ова се насеобина може у многоме упоредити са преисториским сојеницама у Швајцарској, само што је целокупна култура њених обитника била нижа но оних у Швајцарској. У културном погледу Ладожани стоје измеђ данских примораца и швајцарских језераца. Бавили су се поглавито о риболову, јер им је природа рибе до воље давала. За сточарство и земљорад нису знали.

Ови Ладожани каменога доба имали су главе мале и дугуљасте, са неколико обележја нижих раса. Изгледа да су то биле претече оног преисторискога народа што је своје мртве у кургане (тумуле) сахрањивао, јер су и у овога главе биле већином дугуљасте. Али се са овим споменицима већ улази у метално доба, ма да се метални предмети нису нашли баш у свима курганима.

~Шпанија и Португалија.~

1. Почеци преисторије Иберскога Полуострва налазе се већ у средини Терцијара. У Португалској, код Ота, у слојевима конгломерата и пешчара из горњега дела Миоцена налажени су кремени рукотвори, које већина геолога и археолога сматра за доказ да је било људи на обалама тамошњег некадањег језера у терцијарној периоди. Поред тих обала расле су палме, смокве, камфорна дрва и лаворике, а траву је пасао претеча наших коња, хипаријон. По биљкама се познаје да је средња годишња температура могла износити 20° C. Људима, који су у оваком климату и вегетацији живели, нит' је требало одела нити су у другоме чему врло потребити били.

2. Први камени век кватерне периоде, то јест шелски век, представљен је својим типским рукотворима како у речним наносима тако и у пећинама. Животиње мустијерског доба нађене су али без одговарајућих типова људских рукотвора. Солутрешки и магдаленски рукотвори сачувани су у пећинским културним слојевима.

3. Прелаз из палеолитскога доба у неолитско остварили су приморци код Мугема, које је место сада истина далеко од мора али је у оно доба река Тајо много шира била а море је било увучено до њега. На томе су месту огромна буњишта од морских шкољака (Lutraria compessa и Cardium edule) са костима уловљених сисара, са каменим окресинама који указују на палеолитску културу и понеким алаткама, које су већ биле почеле да се глачају. На овим би се сметлиштима могла разликовати два разна ступња: доњи, старији и већи део нагомилали су стари приморци који су се хранили скоро искључиво морским животињама; горњи, мањи део нагомилан је у времену када су овдашњи становници риболов прилично напустили били и радије се сисарима почели хранити. У овом млађем сметлишту има и рибњака од грнчарије. –

Усред ових сметлишта нађени су врло многи људски костури и то у доста сличном положају, тако да се мисли да су ондашњи становници своје мртве по својим буњиштима сахрањивали. Костури су од људи и жена разнога узраста; опружени су или згучени; поједине кости леже или у природноме своме одношају или тако, да се познаје да су пре погреба једна од друге одвајане, да би се месо и други неки делови од њих одвојили, па су после голе у гроб полагане.

Понеке су цеванице расцепљене али за цело не под притиском материјала којим су биле претрпане. Овај начин сахрањивања мртваца опомиње на наласке у пећинама Мантоне.

4. Лубање португалских примораца јесу од два типа: доликоцефале и брахицефале. Прве су од старијих становника који су се служили само окресаним алаткам, а друге су од људи који су, по свој прилици, староседеоцима донели вештину глачања камена. Обе су расе у истим размерима заступљене и у чисто неолитским стаништима и гробљима, какова су нахођена на више места у Португалској. На овим местима леже већ разноврсне алатке од глачанога камена: секире, батови, длета, кесери, остаци од земљаних украшених чаша, пехара и лонаца; обоци са резбаријом и трапановане лубање. На некима од ових неолитских насеобина познају се и трагови утврђења.

У Португалској има и долмена, који се тамо зову анте (баш као и сличне громиле у неким српским крајевима).

5. Шпанија је у преисториском погледу парник Португалске. Сви векови Преисторије представљени су у њој неколиким споменицима. Најстарији су у дилувијалним терсама, а млађи су по пећинским слојевима.

У шпанским пећинама живели су људи и за време неолитско, али су у овоме времену пећине употребљаване и као гробнице. Пећине на Гибралтару праве су костурнице. Међу разноврсним предметима од неолитских пећинаца да поменемо као нешто особено слику сунчеву изведену на земљаном посуђу, и златну дијадему на глави једнога лепо одевенога Андалусца.

Наравно да су шпански неолићани боравили највише ван пећина, под лепим, ведрим небом и да су тако на самој површини земље оставили свој археолошки слој испуњен доказима њиховога доста напреднога стања. Међу овима се јавља већ и кашика, коју као неки символ садашња шпанска омладина (Estudiantina) за капом носи. И у Шпанији су неке неолитске насеобине као градови биле подигнуте. На Балеарским Островима има вештачких пећина као у Француској и камених кула које се зову талајоти. Мегалитски споменици, долмени, покривени ходници, кромлеси, камене белеге, подизати су по целој земљи. Највише их има по њеној западној страни, а најбоље су проучени они у Андалузији и Гренади. У некима од ових поред глачанога камена почињу се јављати и предмети од бакра. Камени рукотвори употребљавали су се и у Шпанији дуго времена упоредо са бакреним. Интересан је културни слој на земљишту између Картагене и Алмерије, јер доказује да су овде становали људи који су поступно са неолитскога ступња постигли културу карактеристичну за доба бронзе. Ту има петнаест насеобина од људи који су само камен умели обрађивати, за тим других у којима су с каменим нађени и бакарни предмети, што карактерише прелазно доба; најзад има и кућних зидова од камена блатом састављенога, измеђ' којих су нађени лепи бакарни и бронзани предмети, који јасно доказују да су ови становници већ далеко одмакли од каменога доба.

~Италија.~

1. У земљи класичне Археологије и наука о преисторискоме људскоме роду задобила је велики број ревносних и одличних обрађивача. У овој је земљи и само име те науке утврђено да буде Палетнологија. Из ње је у Палетнологију ушло и неколико других израза, као палафити, терамаре, нураге.

У Италији је покретано питање о терцијарним људима, али га ни тамошњи наласци нису могли расветлити ништа боље, но у другим земљама. И тамо је ово питање још тамом обвијено.

2. Најстарији људски рукотвори од кремена шелске форме, нахођени су на више места, како у старим речним наносима, тако и по висинама. У речним наносима и неким пећинама нађени су и споменици мустијерског доба, који се од првих разликују не само по облику но и по градиву. Солутрешка култура развијена беше канда само у Црвеним Пећинама у Лигурији а магдаленска у неким другим пећинама. Прво поменути век назван је у Италији еолитски, а следећа три обухваћена су миолитском епохом. Еолићани су живели у густим шумама поред река, и ретко су се где у пећинe и поткапине склањали. Живели су од лова и плодова што им је сама природа пружала. Не зна се каквој су раси припадали јер њихових костура још није нађено. Мртве своје нису сахрањивали.

За време миолитско у Италији је, као и у осталој Европи, било захладнело. Па како је уз то, у првој трећини ове епохе атмосфера била и доста влажна, то није чудо што су се глечери са Алпа спуштали далеко у Пијемонт, Ломбардију и Млетачку. Колико је тада у Италији хладније било сведоче кости алписких животиња, нађене у пећинама не само у Тоскани него и у Напољској. При свем том мамута је било врло мало, а рунати носорог и ирвас нису у Италију никако улазили. Одсуство ове три значајне животиње у Италији одваја њену кватерну фауну од истодобне фауне предела одовуд Алпа.

3. Талијански миолићани живели су највише пећинама, из којих су прво морали изагнати медведе, лавове, хијене и пантере. Ловили су најрадије јелене и дивокозе, а хранили су се још и рибом и морским шкољкама. Њихови су рукотвори истина простији но рукотвори њихових следбеника, али ова разлика није тако велика као што је била у другим покрајинама. По неким би се знацима могло рећи да су имали саобраћаја са Шпанијом и Француском: међ' пужићима њихових ђердана има и такових, који сада живе само у Атлантском Океану.

У Лигурији су пећинци палеолитскога доба сахрањивали своје мртве, што код већине њихових сувременика још није било уобичајено. Сахрањивали су их баш у самим својим стаништима, у пећинама. Уз мртваца су метали његов накит, оруђе, јестиво; на главу су му стављали по један камен или кост, што је имало неки незнани значај, а изгледа да су га бојадисали црвеним каменом од убоја, јер је око костура нахођено много праха од овога камена.

Лубање ових Лигураца биле су дугуљасте. Очне дупље беху им четвртасте, а јабучице и облуци за веђе доста испупчени.

За палеолитску периоду у Италији значајно је, што изгледа, да је ова земља у старијим епохама ове периоде, у шелској и мустијерској, била много више насељена но у млађим. Људски рукотвори карактеристични за прве епохе нађени су скоро свуда; нису нађени још само у Пијемонту, који је тада ледом и водом покривен био, и у Калабрији, која је са преисторискога гледишта још врло мало проучавана. Рукотвори пак из друге половине палеолитске периоде сразмерно су врло ретки. Можда су производи овога доба у Италији другаче изгледали, а можда су сузбијени и остали неразвијени услед појаве неолитске цивилизације, јер изгледа да је ново камено доба у Италији почело раније но у другим земљама.

4. Из неолитске су периоде преостале врло многе насеобине које се могу у три разне врсте поређати.

Прво су обична селишта са археолошким слојем по површини земље. Има их по свој Италији.

Друго су палафити или остаци насеобина на кољу по језерима у области Алпа, дакле у Северној Италији. Ове су насеобине поникле у неолитском добу али су највеће биле за доба бронзе.

Трећа врста насеобина, јесу тако зване терамаре, које су осниване на сувој земљи, као прва врста насеобина, али на кољу као што су палафити. Њих има по брежуљцима и по равницама. Оне су прве разом са земљом и мале, а терамаре по равницама уздигнуте су за 1 и 2 метра, а простране по неколико хектара.

Зграде у терамарама осниване су на шиповима који су до 4 метра у земљу побијани, а грађене као и оне у језерским насеобинама. Цела је насеобина била опкољена бедемом и ровом, у који се пуштала вода, да би се приступ нападачима што више отежао.

По каменим рукотворима нађеним у некима од ових терамара познаје се да су оваке насеобине почеле ницати при крају палеолитскога доба. Већина пак предмета из њихових археолошких слојева припада добу бронзе.

Терамаре су највише подизане у области Парме, Реџије, Модене и Болоње до Имоле. На левој обали Пада има их у доњој Ломбардији, а нарочито много код Мантове. Најбоље су проучене терамаре у равници измеђ' Арде и Рена, Пада и Апенина. Једна од најлепших терамара код Парме проглашена је краљевским указом за народни споменик, да би се вечно очувала.

Нураге су стародревне камене куле по острову Сардинији. Саграђене су од просто наслаганих необрађених камених рипа. Форма им је зарубљеног конуса у коме је проста одаја за становање. Да су ове куле у преисториска времена подизане, сведочи по два три метра дебела земља, која их је сада обухватила и у којој има неколико културних слојева. У најнижем таквом слоју леже рбине од грубе грнчарије, комадићи угљена, прах од костију, окресине од кремена и опсидијана, секире од базалта и порфира најпримитивнијега кроја. У следећим су слојевима глачане секире, стреле, ножеви, праћке, нагорела зрнад и разни обоци. А из највиших археолошких слојева извађени су бронзани предмети који доказују да су последњи становници ових грађевина били на прелазу из културе камена у металну.

Сличне су куле подизане и на острову Пантеларији, где се зову сезе.

Потпуности ради ваља додати да су у Италији многи неолићани становали још по пећинама, ма да су пећине у ово доба већином као гробнице употребљаване. И овде се дешавало да су у неким пећинама људи и становали и своје мртве сахрањивали; изгледа да се стари варвари нису од лешина толико грозили колико то чине цивилизованији народи.

Они су живели о лова и риболова, а имали су припитомљене: свињче, козу и говече. Вероватно је да земљу нису радили.

Рукотвори талијанских неолићана мање су савршени но што беху у другим земљама. Земљано посуђе беше им врло грубо и украшено само простим линијама. У Лигурији су нађене алатке од опсидијана, кога минерала нема у тој земљи и обоци од шкољака, које не живе у њеном мору; то сведочи да су овдашњи становници имали саобраћаја са другим земљама.

Лубање лигурских неолићана најсличније су са лубањама неких племена из Северне Африке. Дугуљасте су као и у њихових претходника, са којима се и у другим појединостима подударају. Неолићани су ови били мањи и слабији но њихове миолитске претече. Изгледа да је иста раса али дегенерисана.

~Српске земље.~

Нема сумње да би се сви читачи заједно са писцем најдуже задржали на прегледу преисториских становника српских земаља. Али је на нашу заједничку жалост Преисторија српских земаља истом у зачећу своме. Нама су из ње познати само неки ретки и оделити факти, које бисмо могли све приказати па да много не уморимо онога који би им своју пажњу обратио, али на основу којих се још не може оценити ни у колико су наше земље тада насељене биле, а камо ли да се из њих могу извести јасне представе како су ондашњи становници наших крајева живовали. При свем том дужност нам је да значајније наласке истакнемо, да их групишемо и да покушамо представити главна преисториска насељења српских земаља. Нека би недостаци овога првога покушаја подстакли вредне чланове Српске Књижевне Задруге да сваки у својој околини распита, да ли нема тамо какових старина из преисториских времена.

I. ~Краљевина Србија.~ Прикупљање, проматрање и описивање преисториских старина код нас је још одвећ скорашње и сувише случајно и дилетантско, да би се већ сада могао саставити јасан и систематски преглед разних културних ступњева на коме су се находили преисториски становници Србије. Према досадашњим наласцима сигурно је само, да су и у нашој земљи представљени они ступњеви културе, који су обележени поглавито обрадом камена, па обрадом бакра и бронзе и обрадом гвожђа. Наласци су ови већином само истакли али не и решили многострука питања, која се односе на Преисторију Србије.

Истакнуто је али не још решено и питање: да ли су људи живели у Србији и за време дилувијалне периоде? Ово би питање било решено кад бисмо имали бар неколико сигурних остатака од прапоречана и прапећинаца. Ми пак имамо само два наласка, која можемо са неком вероватноћом приписати овим прастановницима Србије. Једно је кремено копље ископано са шљунком из старога наноса Мораве код Орашја и Марковца, а друго је кремени нож који је, заједно са расцепљеним, глачаним и дотериваним костима пећинскога медведа, нађен у Преконошкој Пећини (сл. 43). Ови предмети и по обради својој и по лежишту своме указују на палеолитско доба и говоре у прилог мишљењу да је у Србији било људи за време кватерне периоде. Мишљење је ово дакле вероватно, али не још и потпуно потврђено.

[Слика: сл. 43. – Кремени ножић из Преконошке Пећине.]

За питање о неолитском становништву Србије имамо и несумњивих а можемо рећи и већ многобројних доказа. Од њих су нам познати не само поједини, оделити рукотвори, већ и читава станишта и селишта.

Прво ћемо поменути станишта по пећинама, па селишта на отвореном пољу. У Злотској Пећини нађене су рбине од свакојаког посуђа и једно шило од јеленскога рога. У Сићевским Пећинама нађене су рбине од грубога посуђа, окресине од кремена, секирице од глачаног камена и обоци од пужева и животињских зуба. – У Јелашничкој Клисури иза Царевог Корита има једна окапина у којој се и испред које се нашло повише кремених ножева, један бат од диорита и тег од лапорца. – У пећини на Понорима у селу Дубокој има рбина грубе грнчарије и коштаних игала. Тако је и у Каменичкој Пећини код Каоне (у округу пожаревачком). Изгледа да су у овим двема пећинама становали људи и у временима млађим од каменога доба. За све пак набројане пећине стоји отворено питање да ли нису заклањале људе и у старом каменом добу, тј. у палеолитској епоси. Питање је ово зато нерешено што ове пећине још нису прописно проучене, већ су доста које људма које животињама изривене, тако да проматрачи морају бити и сувише пажљиви, да не би испретуране и помешане ствари као сувремене узели. Под питањем је да ли испод главног слоја сталагмита има недирнутих културних слојева са људскм рукотворима а нарочито са цреповима од земљаног посуђа као што се то више пута тврдило. Питање је да ли су оне многобројне кости пећинског медведа од животиња мирно на своме леглу угинулих или су их ловци дилувијалног доба у своје збегове подовлачили. Под питањем је и да ли су оне расцепљене кости заиста људи цепали или су неком другом силом онако искомадане.

Повелика селишта из неолитскога доба откривена су код Винче крај Дунава, Барајева, Ропочева и Неменикућа, код Бање под Венчацем, код Шапца и код Петњице близу Ваљева. – У староме селишту код Барајева има врло много плитких земуница изнад којих су ваљда биле колибе од плетера блатом облепљенога; на ово указују комади жбука на којима је пруће од петера оставило отиске у виду олука, и који су, сигурно услед пожара, скроз жежени. На дну ових земуница нађена су огњишта са обгорелим каменим плочама и обжежена ватришта. У оваквим кућиштима а и по простору међ њима нађене су секире и кесери од глачаног камена (сл. 44) и кремени ножеви (сл. 45) и стрелице. Кремених окресина највише је нађено по њивама које се зову Кремените Њиве, а по целоме селишту има доста рбина од посуђа простог и шараног, са дршкама и ножицама или без истих. Међу прикупљеним рбацима нашло се је и комађе од којег се је могао да састави судић представљен на сл. 46. Од земље су израђивани и колутасти тегови. Неолитски остаци у Шапцу нађени су на Шарампову измеђ' Саве и Отоке; а то су камени бат, употребљивани јеленски нарошци, одломци глинених рукотвора: црепуља, чаша и других судова, и особени шестокраки предмет, чијој се употреби не можемо да довијемо. У селишту код Петњице има окресина од кремена, рбина од посуђа, земљаних тегова, коштаних игала итд.

[Слика: Сл. 44. – Камени кесери из Барајева; сликани пљоштимице и насатице.]

[Слика: Сл. 45. – Кремени нож из Барајева.]

[Слика: Сл. 46. – Земљани судић из Барајева.]

Остаје нам да поменемо предмете из неолитскога доба, који су појединце нахођени а који указују да ће се можда на местима њихова нахођења праве насеобине моћи открити.

У Шумадији имамо прво неке наласке у Београду и између Београда и Жаркова: камени кесер и обрађени јеленски рогови. – У Беломе Потоку још је 1844 године нађен један млат од серпентина, који је доспео у Гајеву збирку а са овом у Народни Музеј у Загребу. Ово ће бити најстарије откриће неког преисториског предмета у Србији. – У Рипањској Шупљој Стени, која је још у преисториским временима ваљда због живине руде шупљена, нађене су стрелице од кварца и примитивни судићи, који су слободном руком грађени и врло слабо печени, а у потоку Смрдану нађено је једно једриште од кога су се кремени предмети можда одбијали. – Из Стојника имамо један прост четвртасти чекић, који се без држаља у руци држао. – У Светлићу (округ крагујевачки) нађен је један камени кесер, а у Крагујевцу полутак од клинастог бата. – Из Чачка имамо камени бат необично вешто израђен (сл. 47), а из Прањана два лепа а различна бата (сл. 48 и 49).

[Слика: Сл. 47. - Изглед озго и са стране каменога бата из Чачка.]

[Слика: Сл. 48. – Изглед озго и са стране каменога бата из Прањана]

[Слика: Сл. 49. – Камени бат из Прањана]

Из Источне и Јужне Србије имамо у Музеју прво из Голупца, један тег рибарски од печене глине, какова се налази у костолачком мајдану угљена, па из Раброва један серпентински бат. У рејону угљеног рудника у Пољани, нађен је пре неколико година један камени чекић са костима неких животиња, које изгледа да су изумрле. У Ресави код Милве нађен је леп бат од трахитне стене (сл. 50); у Морави код Алексинца један камени кесер, који је позније почет да се врти да би се ваљда као амајлија могао носити (сл. 51); а из Нишаве код Ниша извађен је прво бат од базалта (сл. 52), па за тим један мањи од базалта.

[Слика: Сл. 50. – Камени бат нађен у кориту Ресаве код села Миливе.]

Из Мрмоша близу Крушевца имамо тежак бат представљен на сл. 53, из Крушја (срез моравски) полутак омаленог бата, а из Горње Врежине код Ниша велику секиру од базалта и тестерицу од кремена. – У Грљишту код Зајечара нађен је леп кесер и полутак од бата, а у Доњој Белој Реци ископан је углачани камени рукотвор који се разликује од свију до сада у Србији нађених камених алачица и оруђа. Леп је бат нађен и у Трњанима у крајинском округу (сл. 55).

[Слика: Сл. 51 - Камени кесер нађен у Морави код Алексинца]

[Слика: Сл. 52. – Камени бат нађен у кориту Нишаве код Ниша.]

[Слика: Слика 53. – Камени бат нађен у једном раседу у Мрмошу.]

[Слика: Сл. 54. – Земани агршак из Бора; изглед са стране и озго.]

[Слика: Сл. 55. – Бат из Трљана.]

У Западној Србији од спорадично нађених предмета из неолитског доба имамо да споменемо само бат из Бастава у Подрињу. Сем тога су нађени камени батови у неким могилама нпр. у Негришорима, али како ове могиле не датирају из каменога доба то и ови наласци не могу указивати на неолитско насељење; вероватно је да су ови предмети грађени у периоди бронзе а можда баш и у неолитској периоди, па су у познијим временима чувани као какви талисмани и томе подобно.

Ако размотримо градиво од кога су ови камени рукотвори израђени и потражимо исто по разним брдима у Србији, онда ћемо се уверити, да нема предмета који не би могао бити од домаћих стена израђен. Серпентини, диорити или амфиболити и пешчари од којих је већина српских неолитских предмета израђена нлазе се у изобиљу и на много места у Србији, те за ову потребу нису ондашњи становници морали ступати ни у какву размену са околним народима. Колико је ондашња каменарска индустрија имала локални карактер најбоље се види на базалтским предметима, који су нађени од Ниша до Сићева, дакле у непосредној близини онога јединственога у Србији изданка базалта на Нишави изнад Сићева.

II. У ~Босни и Херцеговини~ сама је влада предузела да систематски проучи остатке из преисториских периода чега је последица: обилата већ грађа за историју железнога доба у тим земљама. На остатке из каменога доба није толика пажња још обраћена, те нам ово и није тако добро познато.

Из старога каменога доба нема још никаквих поузданих података. Неолићани пак боравили су у Босни као и у Србији било у пећинама било по селиштима.

Од пећина је до сада проучена како ваља само Маринова Пећина код села Рогоушћа, у чијем се културном слоју поред ножева од рожнаца и грубог посуђа налазе многобројне кости од обичног медведа, вука, пољског зеца, пуха, творића, козе, мале тетрепке и неких других тица. Ту су нађене и кости свизаваца (Arctomys marmotta), тресетног свињчета (Sus scropha palustris) и јелена (Cervus elaphus) које су животиње у Босни изумрле.

Од неколико до сада запажених неолитских селишта потпуно је проучено само оно на северноме обронку Требевића, на Собунару близу Сарајева. У пепељавом културном слоју, на 1 метар испод површине земље нађене су кости и рогови од припитомљених коза, оваца и говеда и од зверова: срне, јелена, дивљег свињчета, лисице, медведа, курјака и куне. Кости су ове често размрскане и исцепане, оглодане, зарезане и иначе обрађене. У истоме су слоју рбине од лонаца, зделица и других судова; за тим ножеви од кремена и рожнаца и окресине од разнога камена, међ' којима су интересни комадићи од опсидијана, кога минерала нема у овим земљама, но је можда из Маџарске донесен. Поред тога нађени су жрвњи, брусови и један одломак бата од шкриљца, и справице од кости и рога. Значајно је да се међу овим старинама појављују и предмети од бронзе што сведочи да се неолитска насеобина на Собунару одржала најмање до у доба бронзане културе.

Друге неолитске насеобине биле су близу Которца уз Железницу, југозападно од Сарајева, и то на брду Наклу под Игман-Планином и по орницама код Илиначе, на Гласинцу, на Кичин-Брду близу Буне, на Хуму близу Мостара, близу Добоја, код Јајца итд., али су ове насеобине претрпане остацима из млађих преисториских периода.

Трагови сојеница запажени су у Хутовом Влату код Метковића, у Шеваревом Блату код Хлевна (Ливна) на северној обали Језера код Јајца, у Уни код Рипча близу Бишћа. – Али ове старе грађевине још нису довољно проучаване да би им се права старост могла одредити. У културноме слоју сојенице близу Бишћа нађени су одломци простога земљаног посуђа, јеленових рогова, вепрових зуба и животињских костију; сви ти предмети указују на најмлађе неолитско доба, али су са њима помешане и старине римске и позније, јер је Рипач вазда био насељен па су из њега разни остаци доспели и у корито Уне.

III. У ~Срему~, у Славонској ~Посавини~ и Хрватском ~Загорју~ нађена су камена оруђа из неолитскога доба на много места: код Земуна, Руме, Сота, Бапске (сл. 56), Рачиновца, Винковаца, Сиска, Загреба, Дарувара, Видовца (сл. 57), Височке итд. Највеће селиште откривено је на Самотовцу измеђ' Петријевца и Бисовца у Славонији, одакле су у загребачки музеј донети камени ножеви, стрелице, батови, секире и глодала; коштана шила и ножеви; земљане палице, пршљени, тегови и неки особени шестоперци (сл. 58). Камена су оруђа грађена од стена са Фрушке Горе или са Загребачке Горе. Прометом је оруђе од серпентина из Срема преко Посавине ношено у Загорје, а алатке од дијабаза доношене су из Загорја у Срем.

[Слика: Сл. 56. Једриште од кога су одбијани кремени ножеви; нађено између Бапске и Шида.]

[Слика: Сл. 57. Бат од камена сијенита из Видовца код Загреба.]

[Слика: Сл. 58. Шестоперац од печене глине из Самотовца.]

[Слика: Сл. 59. – Камени рукотвори из Хрватскога Загорја: 1 троугла секира од амфиболита. – 2 четвороугла секира од серпентина из Голубовца код Лобора. – 3 и 4 бат од порфира; изглед озго и са стране.]

[Слика: Сл. 60. – Коштани предмети: 1 шило из Мочвари у околини Осека. – 2 и 3 шила из Самотовца. – 4 и 5 ножеви из истог места. – 6 и 7 употребљени зуби од морско пса и пећинскога медведа из пећине изнад Ожља. – 8 и 9 игле из Самотовца.]

IV. У ~Банату~ су такође нађен неколика неолитска оруђа (Алибунар итд.), а највећи спомен, који је истина у познијим временима израђен али је канда већ при крају неолитске епохе започет, јесу они велики насипи који почињу од Дунава, измеђ' Панчева и Нове Паланке па се пружају к северу преко Тисе.

V. Из ~Далмације~ немамо никаквих сигурних трагова од палеолитских становника; али су њене неолитске насеобине прилично многобројне.

Далматински приморци неолитскога доба становали су било у пећинама било на отвореним местима. Од пећина ћемо поменути Врљичке Пећине код извора Цетине и Традана покрај затона шибенскога; а од станишта отворених напомињемо Потравље близу Сиња, Кућиште изнад Омиша, Отон село иза Дебела Брда, Трибовуњ у дрнишкој околици, Бискупље и Плочу код Книна и Горокљанску Градину.

Неолићани су становали и на далматинским островима. То сведоче рукотвори од камена нађени на Корчули, Хвару (сл. 61), Уљану (сл. 62), Крку (сл. 63) и Брачу. И на овима су понеки људи још морали у пећинама боравити. Најлепши рукотвор неолитских островљана нађен је у Врбничкој Пећини на Крку; то је лепо углачана секира од нефрита, која нема мање од 34 см. дужине (сл. 63). За тим долазе теслице са Корчуле од јадеита. Неке далматинске алатке начињене су од камена који се у близини находио, а за друге је градиво из даљине доношено или су већ готове из даљине донете.

[Слика: Сл. 61. – Зашиљени кремени нож са Хвара.]

[Слика: Сл. 62. – Кремени нож са Уљана.]

[Слика: Сл. 63. – Секира са Крка; изглед пљоштимице и насатице.]

VI. За Преисторију ~Црне Горе~ нисмо докучили још ни један податак.

~Румунија.~

Камено доба у Румунији мало нам је познато. Неколико кресаних и глачаних камених рукотвора нађено је код Кукутена (округ јашки), Митоке (округ дорохојски), Одеа-Владике (округ илфовски) Петромана и Мичеста (округ мушчелуски) итд. Румунски су аутори уврстили ове предмете у доба кватерно, али има знакова по којима се може мислити да су бар неки од њих познији, тј. да су из неолитскога доба. Прави палеолићани нису оставили поузданих трагова у Румунији. Неолићана је сигурно било много, али њихова станишта још нису обелодањена.

~Бугарска.~

За преисторију Бугарске имамо још мање података но за Румунију.

Тек је прошле (1892) године проучена једна пећина (Поличка) код дреновскога манастира св. Арх. Михаила, у којој је испод слоја сиге нађено костију од човека, говечета, елена, ирваса и пећинскога медведа, а такође и рбака од простога земљанога посуђа. Могуће је да су људи боравили у овој пећини за време неолитско.

Интересни долмени, жртвеници и крумлеси запажени су на подножју Странџе, Сакар-Планине и крај обала Црнога Мора у Тракији, али ови канда нису из каменога доба већ познији.

~Грчка.~

Старо камено доба у Грчкој није још познато. Има дилувијалних наноса, али су у њима оглашени наласци врло непоуздани. Има много пећина али трагови преисториских пећинаца нису још обелодањени. Има поред морских обала и огромних гомила од шкољака, али то нису остаци из преисториских времена већ су љуштуре из којих се материјал за пурпур вадио.

Најстарији преисториски предмети у Грчкој датирају из новог каменог доба. То су камене секире и ножеви. – Секире су од углачаног камена зрнасте структуре; врло су здепасте, тешке и дебеле. Ножеви су од опсидијана, кога има доста по вулканима грчког Архипелага, а нарочито на Милосу. Од кремена нема никаквих рукотвора, можда зато што овога минерала нема у Грчкој. – Сви предмети из неолитскога доба нађени су скоро на свима крајевима Краљевине.

На Санторину је једна преисториска ерупција затрпала једну насеобиу, исто као што је Везув затрпао Помпеју и Херкуланум. Житељи оне насеобине били су на приличноме ступњу развића, јер су градили предмете од метала и бојама шарали своје судове, али је од њих остало доста предмета по којима се може мислити да датирају из каменога доба.

~Азија.~

1. Азија је колевка људског рода. Тако обично говоре и пишу историци и филолози, па и природњаци и богослови. Тамо негде у Азији био је блажени Рај или рајска Лемурија, где се људи створише и размножише и одакле се раселише. Тамо људима није требало ни крова ни одела, ни њиве ни лова, јер им свуда беше топло и угодно, а питнога воћа и сочнога корена находише куда год крочише. Тамо проведоше људи детињство своје, док не ојачаше толико да се могоше усудити хладније и неродније земље да населе. По томе би требало да су у Азији нађени или да се нађу какви остаци од људи првих и најстаријих. Али су на жалост све земље ван Европе у погледу преисторискоме одвећ мало проучене; па тако ни Азија још није дала потврду мишљења да је она заиста колевка људскога рода. Досадања истраживања потврдила су само да је и у Азији негда било тако звано камено доба, и да је тамо епоха кресаног камена претходила епоси глачаних камених предмета, који преплавише Европу у почетку садашње геолошке периоде.

Прва станишта из каменога доба нађена су у ~Малој Азији~, на падинама Ливанске Горе не далеко од Бејрута, и то код пећине одакле истиче Псећа Река (Nahr el Kelb). То беху кремени ножеви и стругала палеолитске форме са пужевима морским и сувоземним и са костима од животиња, од којих су неке ишчезле а неких још данас има у оним пределима. Значајно је да су са овим предметима укалупљене и рбине од простога земљанога посуђа. Овакових станишта нађено је на још неколико места у Сирији и Феникији. – У Палестини су нађена нека станишта у пећинама, а нека поред великих извора. – Камене алатке нахођене су у Калдеји, Вавилонији и Јерменској.

У ~Персији~ су људски рукотвори каменога доба нађени у слојевима кватерним. – Такве старине још нису нађене у Авганистану, Туркестану и у Тибету.

~Индија~ је у сваком погледу боље проучена но што су друге области у Азији, па је и за своју Преисторију дала више докумената но остале. Врло многи кремени алати, палеолитских облика, и кремена једришта, од којих су окресивани, нађени су на много места у Бенгалу, Ориси, Асаму, Декану, Сунду итд. Многобројни слични предмети извађени су из старих наноса реке Кришне и њених притока. - У околини Мадраса камене алатке шелског типа грађене су од кварцита, а обухваћене су особеном једном земљом (латеритом), која је створена при крају кватерне периоде. Такво је оруђе извађено из некадањих наноса реке Нербудаха, а из наноса реке Гвадаверија извађени су ножеви од агата налик на европске камене ножеве из кватерне периоде. У тим је наносима сахрањена и особена фауна сисара, особена зато, што поред чисто кватерних сисара и такових који се приближују данашњим фелама има и такових који су живели већ за време миоцена (Elephas insignis и Hippopotamus nomadicus). Ово значи да је у Индији било људи у најранијем почетку кватерне периоде. Али ни ти људи не беху први људи, и ако су можда нешто старији од најстаријих кватерних људи у Европи.

2. Неолитска периода оставила је многобројне трагове по целој Азији. Ми ћемо споменути само понајважније.

У ~Јапану~ су првобитни приморци оставили гомиле љуштура од морских шкољака а у овима и кости од мајмуна, медведа, дивљих свиња, јелена и других животиња од којих су неке тамо већ ишчезле. У тим су гомилама разни рукотвори од камена и костију а и од земље. Људске кости у њима нађене често су намерно крхане и уздуж цепане што би значило да су тадашњи људи били људождери.

У ~Камбоџи~ су прво нађена сметлишта од слатководних шкољака, којих има тако много да се од њих пече креч. У тим гомилама леже глачане камене секире, брадве, длета, гривне, ђердани и обоци.

У ~Малој Азији~ најинтересније су ствари нађене на месту где се мисли да је била стара Троја. Систематским раскопавањем утврђена су ту два археолошка слоја. Оба та слоја садрже предмете и од камена и од бронзе, па изгледа да су оба из доба бронзе. Необично је овде што у горњем слоју има двадесет пута више каменог оруђа но у доњем. Па ако овде није било какве преметачине слојева, онда је вероватно да је било устука у цивилизацији. Ако су све ове старине правилно на своме мету остале, онда би овде био један од врло ретких примера да је камено градиво тако дуго и за доба метално употребљавано и то за израду баш и оних предмета који се од метала најбоље израђују. – Оваква мешавина предмета разних културних ступњева запажена је и у курганима измеђ Урала и Алтаја, у Китају и у Индији.

Независно од ове мешавине неједнаких преисториских култура у Азији је у опште тешко установити хронологију на основу облика и градива појединих преисториских предмета; нити се тамошњи предмети смеју сматрати за савремене са сличним предметима у Европи. Сличност предмета може да постане под разним утицајима, које није ласно разазнати: негде су рукотвори једнаки зато што су од сродних или подједнако умешних људи; негде зато што су из истих места донети; негде је једнако градиво наметало и једнолику ораду или су једнаке потребе у једнаким приликама подједнаким средствима и задовољаване. Са тога се занатска вештина није свуда у исто доба подједнако развијала: бивало је и застоја и устука и скокова. Свакојако нема сумње да је и у Азији пре металне културе била култура камена и то прво палеолитска, па неолитска, као и у Европи.

О раси преисториских Азијата не може се ништа рећи, јер још није нађено анатомских делова, на којима се расе распознају.

~Африка.~

Црни Континент још мање је познат но Азија. Познати су северни и јужни окрајци његови; на северу су најбоље проучени Алгир и Египат а на југу Предгорје Добре Наде.

У ~Алгиру~ је палеолитска епоха представљена окресаним кременом како у пећинама тако и у речним насипима из доба кватернога. Оруђа шелског и мустијерског типа нађена су у оранској провинцији на девет места а на остале палеолитске типове још се није тамо наишло. Најстарији шелски рукотвори нађени су и одонуд Сахаре у земљи Туарега. – Неолитска је епоха представљена не само неким примерцима од глачанога камена већ и селиштима а можда и долменима, који су по свој прилици у познијим временима још више подизани. Интересно је да је неолитских кременова нађено на врло много места у Сахари, око некадањих изворишта, што доказује да је у овој пустињи тада била друга клима и хидрографија, те је и могла бити насељена.

Из државе ~Конго~ донети су недавно примерци палеолитских и неолитских рукотвора од кремена.

У ~Египту~ су нађени камени рукотвори тако разних облика, да би се међ' њима могли одабрати представници свију ступњева камене културе. Али лежиште ових предмета није утврђено, па им се ни ред старости њихове не зна. Највише је предмета нађено на површини земље око извора или места где је у земљи било кремена за обраду. Ту су биле праве радионице кремених алатљика, јер су ове туда на хиљаде заостале.

На јужноме крају Африке најстарији људски алати ископани су из кватерних терена у околини ~Натала~. Судећи по том алату рекло би се да су му творци били ловци без сталних станишта. Они су израђивали оружје налик на шелско и просте ошиљке за копља; изгледа да за лук и стрелу још нису знали. Градили су камене ножеве и стругала, којима су могли уловљену животињу разудити и кожу којекако за одећу скројити. Ови најстарији афрички каменодељци нису оставили нигде својих костију, те се не може ни нагађати којој су раси могли припадати.

Како лингвисте тврде да се у врло многим афричким језицима једном или једноликим речима означују камен и секира, то се и тим путем може закључити да је камена култура владала негда целом Африком.

~Америка.~

Нови Континент није ни мало новији од Старога у погледу старости својих становника. Када га је Колумбо нашао он је већ био сав насељен; од обала Атлантскога до обала Тихога Океана и од Севернога Леденога Мора до Кап-Хорна живели су већ многи народи разних раса и разнога ступња цивилизације, почевши од голих пустињика и рибара без крова до држављана са законима и литературом, са сјајним палатама и храмовима. А када се почеше тражити претече ових народа на америчкој земљи, онда се брзо дознаде, да се је људски род и тамо развијао као и у Европи, тј. да је прошао кроз периоду камена и да су први људи већ и тамо живели када и огромни сисари, којих је већ нестало са лица земље. Међу тим сисарима сем мамута су живеле тамо још две друге врсте слона (Elephas Colombi и E. americanus) а живели су још и мастодони који су у Европи били нестали на крају терцијарне периоде. Кости слонова и мамута нађене су кадшто заједно са кременим стрелицама, по чему би се могло мислити да су људи ове животиње ловили. Особене животиње са којима су се преисториски Америчани сусретали беху џиновски ленивци (на пример Megatherium и Mylodon) међу којима је најчуднији изгледао велики оклопник (Glyptodon) од кога и сада живи један омањи представник. Коштани оклоп ове животиње толико је велики да су га људи са убијене животиње свлачили и под њега се као у какву колибицу завлачили; то сведоче нагореле и поломљене кости, пепео, угаљ и камени рукотвори нађени у таквим лубинама. И под овако чудноватим кровом људима је било боље но на голој ледини под небом, које није увек ведро.

2. Трагови америчких поречана нађени су у кватерним наносима многих тамошњих река а нарочито у Северној Америци. То су људском руком обрађени одломци камена, који се по обради подударају са европским по најстаријим облицима. Али градиво није исто, јер је у Амеици кремен доста редак а понегде га никако и нема, па су људи употребљивали друго стење: гранит, сијенит, порфир, а нарочито опсидијан, кога има много по америчким вулканским брдима, а чије окресине имају врло оштре сечивице. Камени рукотвори нађени су и у неким глечерским наносима, што сведочи да се је ледник туна распростро преко негдашњих људских станишта. Понегде се пак врела лава преко лежишта људских остатака излила и скаменила.

И у неким пећинама америчким нахођени су обрађени предмети од камена, који се потпуно подударају са преисториским рукотворима из европских пећина. У оним давнашњим временима људи врло удаљени једни од других израђивали су једнака оруђа за подмирење једнаких потреба. То најбоље потврђује истину, која излази из овога проматрања каменога доба у свету: да камена култура није култура једнога народа већ је то једна периода у развићу људске културе у опште, кроз коју су прошли, неки раније, неки позније, сви преисториски народи на земљи.

3. Млађе камено доба оставило је у Америци неколико врста различних споменика. Многобројна и пространа буњишта од љуштура морских шкољака (Shell-mounds) нагомилана су дуж атлантских обала Северне Америке, у Новој Шкотској и Новој Енглеској, Каролинској, Ђурђијанској, Флориди, Алабами и Лујзијанији. Исто их тако много има и поред обала Тихог Океана а нарочито много око Сан-Францишка. Даље су нађене по обалама Мексике и Јужне Америке до у Патагонију и Огњену Земљу у којој се и сада нагомилавају. Љуштура свуда има највише оних од острица и дагања.

У државама Минезоти, Јови, Илинои, Мисури, Индијани, Флориди, далеко од морских обала, има буњишта са љуштурама речних шкољака па и од сувоземних пужева.

У свима тим буњиштима има поломљених костију од разних животиња, што сведочи да се ондашњи људи нису могли задовољити само посним месом мекушаца, већ су радо и топлокрвне зверке ловили. Шта више, има знакова да нису презирали месо и мождину свога сопственога рода.

Животиње чије су кости остале у оним буњиштима припадају фауни садашњој а не кватерној. Људски рукотвори из тих лежишта такође су савршенији но они напред помињати. По тим се знацима познаје да су народи од којих ова буњишта осташе, живели после кватерне периоде. А да су врло дуго тај начин живљења задржали, сведочи факт, што су у њиховим разним стаништима и разни културни ступњи представљени. Буњишта примораца садрже савршеније рукотворе но што су остаци у буњиштима од слатководних мекушаца.

4. Сем ових насеобина у Америци су пронађена и другачија преисториска станишта. – Ту су на првоме месту бедемима осигурана селишта (Paraderos) у Ла-Плати и Буенос Ајресу са остацима који указују да су ондашњи сељани највише од лова живели. Од земљорада су живели неки пећинци у Кентуку. Иначе су пећине у Америци само као гробнице употребљаване. Земљорадници су били и они преисториски Америчани што подигоше оне силне насипе од земље (Mounds) по целој Северној Америци, а нарочито у области Мисисипе. Насипи су ови врло разних облика и величина. Има их округлих, овалних, троуглих, четвоространих и многокутних, а многи су тако насути да представљају слике неких сисара, тица или рептилија (animal mounds). Високи су или само по неколико сантиметра или до 30 метара изнад земље. У пречнику имају од 1 до 300 метара. Највећи од таквих насипа има преко пола милиона кубних метара, по чему се може закључити да га је градило велико друштво и за дуго време. У некима од ових насипа нађени су рукотвори од камена форме палеолитске; у већини су артефакти неолитског доба и то зједно са неким примитивним предметима од кованога бакра. Према циљевима којима су ови насипи служили могу се поделити на грудобране, страже, жртвишта, храмове, гробља и симболичне насипе.

Овакве огромне насипе нису ни у којој другој земљи преисториски народи насипали.

Од преисториских насеобина и грађевина у Америци познате су још: насеобине у низинама (pueblos), вештачке пећине (Cave Dwellings), кршне тврђаве (Cliff-Houses) и камене гробнице.

5. Америчани каменога доба оставили су нам више скелета, по којима се могло познати да су и тамо, као и у Европи, живела два разна људска типа: са главама дугуљастим и округластим. Али ипак зато ови људи не личаху на одговарајуће им типове у преисториској Европи, јер ови немађаху лубање високе и узане као Америчани. Према томе је сигурно да је Америка већ у каменој периоди имала своје засебне антрополошке типове различне од људсих типова који су Европу тада насељавали.

Ова је истина врло важна а питање о пореклу људског рода у опште, а нарочито о пореклу људских раса, јер према садашњем стању нашег знања, она говори више у прилог оних који мисле да је већ у почетку своме људски род био подељен на разне расе, према томе да се ни он сам није на једноме месту и једним процесом развио.

~Аустралија.~

Када је пронађена Аустралија њени су се становници служили оруђем од камена, те су тамо научењаци имали прилике да изучавају „камено доба“ у његовој садашњости, и да тако објасне остатке оног каменог доба, које је у другим земљама давно прошло.